Стражилово

СТРАЖИЈОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 6.

У НОВОМ САДУ 5. ФЕБРУАРА 1887.

ГОД, III.

Н А СТАНИЦИ.

ани маЈка Јединога сина, Па га гдеда препуна милина, Па га гледа пуна тајне сласти, Како б} т јно и весело расти. Гледа сина, гледа циглу наду, Гледа своју потпору на раду, Гледа своје жеље из младости, Гледа своју радост у старости Гадује се снаси и одмени, Па јединца хоће да ожени. Нашла му је суђеницу младу, Прву цуру у селу на раду, И већ свате на весеље диже Ал глас тужни међ' сватове стиже: Да свуд дижу српску силу бојну, Да син мора отићи на војну. Оста мајка гласно кукајући, Оста млада тужно гледајући Оде војно на то поље бојно. Бој се бије, а крв се пролева, Па се врела па Сливници слева. Смртних зрна кб ледена града Нит се гледа, ко под њима пада,

Нит се знаде, ко рањен издише, Нит се пита, ко за ким уздише. Што смрт коси, под земљу се гааље, Што остане, бори се и даље. Свршила се страшна битка, Без користи и добитка; Свршила се страшна војна, Свршила се сила бојна Сваки живи дому хита, Свак за своје брижно пита. Цело село на ноге се дигло, Цело село на станицу стигло; Сваки тужан у даљину гледа, Сваки свога са зебњом погледа. Ту су старци — децу изгледају; Ту су сеје — браћу погледају; Ту је мајка — чека мила сина, Па је иуна потајних милина; Ту је нева — чека свога војна, Да се врати са тог поља бојна. И ено га, ено га где иде Већ се кола из даљине виде! Ох, ево га, већ у село стиже Мајка руке у небеса диже, Па од жеље по колима паде Ал од јада богу душу даде.

А нева му у наручје лети, Зазора се нема кад да сети, Већ га грли рукама обема, А он гледа — али руку нема. ->Ж-Сг-

Вд. М. ЈовановиК.