Стражилово

Б Р . 10.

СТРАЖИЛОВО

149

свемогући бог, а казнити твоје опако дело довикује ти: Немања ни по смрти мојој не ће бити твој! Никада ! /Јеспа. (писне свим гњешш) Шта ? Још стојите, робови! Учините крај! (Лупне ногом) Водите је! (Бо1) и војници зграбе Ану и повуку.)

Анп. (коју војници вуку лево, довикује Деспи свом снагом гласа) Упамти, тако ми Бога! — Никада ! — Никада ! Деспа. (угушено, претећи Ани) Онда ћу вас смрвиТИ обоје! Нропаст И теби И њему! (Оде брзо на десно.) (Завеса брзо нада.)

ПРЕД милосницом.

И власт и ионос и моћ — све то пред тобом клеца, Клечећи моћан чекам одговор воље твоје; Краљевство, војску, палош, што главе свуд одсеца, Све сад предајем теби, и нудим срце своје. Круна ми сјајна тамни а мач ми млитав бива, Нога, што бесно лупа, с пода ти прах уклања, Гука, што скиптром прети, на грудма сад иочива, А глава увенчана пред тобом смерно клања. Снага је моја восак, што топе очи твоје, Ја силе више немам, да њоме жеље толим, Залуду батаљони на мојој вољи стоје, Ја друге моћи немам, до речи, да те молим. Допусти робу твоме, да на твом поду клечи, И да се руком својом дотакне руке твоје, 11а да ти, трошећ безброј понизних, ропских речи, Онише муке своје, изјада јаде своје. Народ, послушност, владу, земљу и златни престо, Све то ја сада бацам и теби само дајем, Крај тебе, ту у праху, за ме је мило место, За славу, срећу, народ, не могу сад да хајем.

Шуштање свиле твоје драже је уху моме Но громки узвик „ура!" све моје војске верне, А према осмејцима на лепом лицу твоме Презирем благослове народне топле, смерне. Кад сам на даху твоме, а ја се срећом појим, Као да рајске сласти на вишњем небу снивам, Кб да у рају самом међ анђелима стојим, Ко да им гласе чујем и њихов дах уживам. Сутра се сабор купи, да моју милосг тражи, Престо се златни кити и за ме журно спрема, Ал залуд цела спрема и све те сјајне дражи Престола мени бољег од овог места нема. Онамо сабор цео пред мојом силом клечи, Па клечећ снужден прича свом краљу јаде своје; А овде краљ тај силни, уз пратњу тужних речи, Јад слаба срца свога пред ноге меће твоје. Ох тамо, где се престо у злату самом сија, Само се слава тече и народ води срећи, Ал мени само овде, крај твојих ногу прија Овде се надам милост и љубав твоју стећи... Вл. М. Јовановнћ.

ПОД СТАРОСТ БЕРДО. НРИ ПОВЕТКА ИЗ ВАРОХПКОГ Ж И В О Т А. НАПИСАО МИЛАН САВИЋ. (Наставак.)

• има као да није био више тако ватрен, бар је читав месец дана ћутао о женидби, ни госпа Рахила није му смела спомињати више своју најмилију намеру. Ручавали су и вечеравали мирно, на брзо, иа онда свако себи. Сима се увукао у свој комтоар као паук у буџак; тамо је дрмио и премишљао, и само је по кад кад извиривао у дућан. Није био са свим вољан, да се и ои у трговипи нађе; та може доћи ко год, који би можда сиоменуо коју реч о кошарима; а да и не спомене, доста би му било, да га само значајно ногледи. Био је обнчно намргођен, осоран, дурљив; но помало но-

пусти у њему срчба и једног дана разведри му се лице сасвим. — Ие знају те ироводаџије ништа, говорио је у себи. Она Петровићка је брбљава, на је за цело рекла коју више, а Стева ? Бог зна како је тај почео! Он је невешт, та није никад ни био у таквој прилици. Мораћу ја сам узети ствар у руке. Та да! Хм! Она плава удовица, Ида Ранићка, та би као била за моне. Изгледа питома, блага; за цело је и таква. Но ако и почнем, нећу казати ником иишта, ни сестри, ни Стеви — ие треба ми нико. Та ваљда сам у стању и сам доћи до жене!

'•5