Стражилово

152

СТРАЖИЛОБО

Бг. 10.

издана г. 1355. од р. Хр. Зна се, да се у повељама из краљевских и царских писарница издаваним назначивала година од створења света а не од рођења Христова, те с тога мислим, да је и у изворнику ове листине стајала година од створења света. Но доцнији преписивачи а особито превађачи старих листина већ се нису у том рачунању година и у „српским бројевима" добро разумевали (ср. 8(;агше X. 4. Хо*а 1.). Може бити да је у ориђиналу

стајала г. 6865., која одговара години 1357. од р. Хр., иа неветпт преводилац листнне узео, да је то г. 1355. Ако је тако, то би листина, о којој је говор, издана била оне исте године, које је године цар Урош и повластпце Дубровачке потврдио, то јест 1357. г. И те се године јунак наш први пут у јавном акту помиње и то иза кесара Војихне и челника Вукашина а пре војводе Мирка и Радича Бранковића, којег ће доцније кнез Лазар расути. (Наставиће се.)

УСПОМЕНА НА Н0К0ЈН0Г НРИЈАТЕЉА.

III. исао, да на море пође, и путовање по мору, ч^, то је један од најинтересантнијих момената у животу Косте Трифковића. Мисао та нојавила се у њему, као што већ споменусмо, у Винковцима, кад је Коста био тамо у петој гимназијској школи. Но пустимо нека нам сам Коста из својих мемоара о овоме приповеда.... „ ... Како сам сво време у учењу и читању проводио, догоди се једном, да ми апотекаров син даде на читање Карленин реман: „1)ге ЕпшесИег аиГ <1ег ЈоћашткНрре". Ту је та оштроумна Шветкиња неисказано вешто и тако лепо морнарски живот, или боље рећи, живот једнога морнара описала, да ми се књига морала допасти. Да представим као што треба своја тадања осећања, морам казати, да сам управо лудовао за морем и за бродом". „Надахнут онојним духом те књиге, вратим се у Нови Сад. Но колико ми је жеља за морем велика била, не смедох је ипак оцу саопштити. Отац, и не сањајући о морнарству, пошље ме у Пештуушесту школу". „Пешта ме је јако изненадила. Још до онда не видех никада тако красну варош. А што ми се највише тамо допало, то су били чамци и лађице младога грофа Сечењија, у којима се овај више пута са својим друговима, обученим у морнарско одело, по Дунаву возио. Ох! како сам им много пута завидио! „.V тој тежњи за морем прође и та година. и ја се опет врнем у Нови Сад .... „Бавећи се код куће, догоди се да је једнога дана у гостиони самном и с оцем вечерао један познаник, који је баш тога дана из Влашке приспео. Измећу осталог поведе се разговор и о мору, и тада исти господин почне оиисивати и хвалити морски живот тако, да по његовим речима лепшег живота на свету не би било . . . . . . Од тога доба отац није имао од мене мира.

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА. Сваки дан сам га молио, да ме пусти на море, и премда ме је он свакојаким начином одвраћао, ипак најпосле доброта према своме јединцу победи, и он ме пошље овамо на Реку, да изучим наутику. „Моја радост сада не да се исказати. Моја разуздана жеља није била више сањарија, јер ће ево да се испуни, — ко сада срећнији над-а-мном! „Ову срећу, ову радост утиша понешто оно јутро, кад ћу да се кренем на Реку. По памети врзоше ми се свакојаке мисли, срце ми спопадоше чудна осећања .... „Ујутру рано 19. аугуста 1861. кренуо сам се из Новога Сада са паробродом пут Пеште. Дан је као трећи дан славе Саве Текелије — врло лен. На паробродској станици пуно светине, јер одлазе Новосадски гости, па ко пријатеља ко познатога испраћује, а од одлазећих оставља сваки по некога, ко му је мио и драг. И ја одлазим и остављам добра оца, — остављам га можда за увек. Стид ме је био плакати. Моја млађана сујета није ми то* допуштала, и ако ми се срце у грудима цепало. Осетио сам наједанпут терет свога предузећа, — отићи у стран, туђ свет, и предати се онаком позиву, који за собом или дуже одсуство од милог родитеља и рода, или млого пута и саму смрт доноси . . . Но бог је милостив — он ће ме водити својом кренком руком, он ће ми јаде за родитељем утишати и овога у животу одржати. „20. аугуста око 5 сахата после подне приспео сам у Пешту . . . „20. аугуста сео сам у Будиму на жељезницу, с којом сам дошао до Прагерхофа, а отуд после с другом до Сан-Петера. Штета што сам кроз Угарску дању, а кроз Крањску ноћу путовао. У Угарској, осим балатонског језера, нисам ништа особитога видио. Но напротив језеро — права дивота! Посред језера је острво — ништа друго до један брежуљак — а на врху брежуљка црквица, која ће посред узбуркаиих таласа својим милостивним присуством мор-