Стражилово

Б р . 14.

СТРАЖИЛОВО

215

Бојани заигра срце. Око усана јој и нехотице задрхта као осмејак. — Није до тога, Грујо. — Ја се не шалим. Кога ја волим, иа да ми на њега когод метне и мали прст, . . . бога ми мога, . . . слободно нек напред сам себи купи воштаницу, па, ако нема кога, да му је припали, нек је сам и прииали. Месец провирио кроз грање, па пао Груји по лицу. Бојана трасе очи на њега, па одмах преда се. Блед Груја, блед, а усне му дрхћу као трепетљика. — Ја знам, где је он сад. Дао бих нос одсећи, ако није на рогљу код Рајине ковачнице. Оде тамо, па се хвали, само да га спевају с овом или с оном. Ако није баш и сам себе спевао, ја дам своју главу. Таки је он. А овамо . . . није ништа, . . . баш ништа! Мене не певају. Јест, ал кад мене буду певали, имаће шта. Ја само ћутим. Све — Груја ћуталица! Па га нико и не зарезује ни у што. Груја не уме да се хвали. Ал што јест — јест! Чуће се. Па нек се чује, не браним. — Па за тебе, Грујо, не вели нико ружно. — А што певају све Саву Ралина? Све Сава Ралин! И увек свуда само Сава Ралин! А он мама! —■ Није баш тако. Певају ето и друге момке. — А што он долази чак и у наш крај ? Јесг, то је! Е, отићи ће и Груја једаред на ♦->.5

„Иди", рече Сварог златокосој Лади, „Види, шта пролеће међ људима ради. Је л' понело дрвље своје слатке плоде? Јесу л' бујна жита? Има л' доста воде? Да припека, није попалила цвеће? Је л' весео ратар, кад се пољем креће?" Лада слуша речи па часа не губи, Но штедрога оца у десницу љуби Упреже голубе па на земљу сиђе, Долине и поља и горе обиђе. Све живо застаде на крилима среће, Природа се буди и живот се креће. Београд, 21. Марта 1887.

рогаљ, . . . уз пркос ! Једаред, ал ће неком пресести. Одавно се ја каним. Нека, нека! У том повика неко испред куће: — 0 рођена! — Ту сам, снајка, — одазва се Бојана. — Хајде, рођена, у кућу! — опет снаха с прага. — Ево ме, ево! — вели Бојана, па се окрену Груји: —- Грујо, пази, шта ћеш. ЈГаку ноћ! И оде Бојана у кућу. Али се на вратима осврну за Грујом. Груја забурио главу, па на своју страну. — Е, е! — узе снаха да пецка Бојапу. — А зар се и тај упутио једаред за браћом? Бојана не одговори ништа, већ оде у своју собу, а снаха у свој вајат . . . Дуже је нешто вечерас раскопчавала Бојана свој грудњак на прсима, кад се свлачила, да легне, . . дуже него обичпо. Штојој се заплеле копче у петљице, па да их покида, — ал јој се мисли замрсиле као клупче свилених конаца. Што се већма мрсе, све им се већма Бојана подаје. А то је нешто вуче, лагано вуче; па не може да одоли, док не паде главом на узглавље. У том се задрма икона чело одра јој, а разли се мирис босиљка изнад иконе, те је поли мирис као миље. Понда се нађе у својем врту. А тамо неко шушка око њена рузмарина. Она тамо, а Груја набрао читаво бреме струкова од рузмарина, па све њој у крило . . . (Свршиће се.) И ЉЕЉО. Бујно тече живот, као нагла река, Процветала зова, дрен и кукурека. А под густом липом зелени се трава, Ту пастирка млада у тишини спава. Лака нека сета чеоце јој краси А лахор јој пирка растурене власи. Из шипражја густог, у заклону своме, Немирни се Љељо нагао над њоме. Протурио главу из шипражја густа А малени прстић метуо на уста. Мора, лола мали, да и опет греши, Јер се нешто клиби и лукаво смеиш. Војислав,