Стражилово

Б р . 19.

СТРАЖИЛОВО

291

кад је могао доћи на ту мисао, да бих се ја светила? Боже мој, боже, како ли смо нас двоје у једно исто време два разна посла вршили! Док сам се ја, крај свега, што ми је на жао учинио, бранећи га упела из све сиаге, да се у мојој околини мисли опако као и ире, дотле је он своју околину пустио, да ме ружи, како ко боље уме и хоће. Па и опет сам ја невина. Па и опет му ја могу са уздигнутом главом и поносним челом загледати у очи, јер у мојој души никад није поникла мисао, ни да му мање вреда нанесем, а камо ли да му се светим. Можда би се друга, да је на мом месту, што се освете тиче, ослонила на »оног горе,« за кога веле да је спор али достижан; и можда би већ сад уживала у томе, што су наилазили многи, врло многи случајеви, који би могли служити за доказ, да онај горе води рачуна о нраведној освети — ја, ја нисам ни то. Шта више, мени га је у сваком таквом случају било жао, јер је све, што се збивало, понајвише осећао он. А они? Они можда нису ни сневали, како је њему; та они ни њега нису познавали, јер га никад нису разумели. А друго, он зна, да сам му рекла: »самном што сте учинили, ја вам праштам, а бог? Ја ћу му се молити, да вам и он опрости.« Па зар је требало да му још и иза тога казујем, да је тиме свака помисао па освету онемогућена. Бог ми је сведок, да сам му се молила, да ми да снаге и моћи, не да се светим, већ да себе осветим; а знала сам, да ћу то моћи иостићи тек онда, кад њему будем доказала, да су ме бадава вређали, да су ме бадава осудили, да нисам крива ни у чему. И — што сам хтела, то сам, и ако са тешком и скупом муком, и постигла. У мо.јим рукама су стварни докази, којима му могу засведочити, не само да сам невина, већ му могу показати и онога, ко је крив. Па кад дође за то пајзгодније време — а чини ми се да ће бити скоро — онда ћу то учипити. Немојте мислити, да ћу том приликом тражити у њега, да ме моли за оироштење. Не. То нећу никад. Ја бих у таквом случају окренула главу од њега, јер га не бих ни могла ни умела гледати у таквом положају. Не. Кад га ја будем о свему уверила, њему ће морати бити жао, што ме је бадава вређао, и — то ће за мене бити довољно. Видиш, и сад више пута, кад га видим па нам се погледи сусретну, учини ми се као да му са очију читам: знам

ја, каква си ти, нисам ја то никад сметнуо с ума, али и ти се сећаш, да сам ти ја једном приликом рекао, како ми је суђено да целог свог века носим образину. Па ти, ти, која мене тако разумеш, ти ћеш зпати, за што сам им морао веровати. Па док га таквог гледам, ћутећи му велим: нраштам ти све! —■ — — — —

Од свију Олгиних речи, којима ми је пропратила своје приповедање, ове горе наведене остадоше ми понајдубље у души, и ја их се често сећам. Али како сам је молила, да ми цео тај случај још ј-едном, и то сасвим опширно прииоведи, стиже ми недавно од ње рукопис овог садржаја : Судба се на ме никад није насмејала, а ни једна ме невоља није мимоишла. Изгледа ми, као да је бог на мени хтео да покуша, шта је све у стању људска душа да поднесе. Мора да ми је оне ноћи, кад сам угледала света, кукавица над главом закукала, јер њена ме несма прати на целом том путу, што срећни зову животом а ја крстих мучеништвом Немојте мислити, да претерујем. Кад бих била у стању да вам потанко опишем цео свој живот, уверили би се, да имам право. Било ми је тек три четир месеца преко петнаесте године, када остадох без родитеља. Такав удар је голем по сваког, али по мене је био двојином гори. Уза ме се превијаху три брата, три нејака, неунућена детета. Њих ми родитељи оставише у аманет. И ја сам их неговала, васпитавала и хранила. Да, упела сам се из све снаге, како би они што мање осетили, да немају неге родитељске, да су сирочад. Отац ми је био адвокат. Док је он био жив, зарађивао је толико, да смо господски живили. Но након његове смрти трајали смо врло чемерне дане. Оно мало иметка, што нам је још иза матере осгало — на њену се дуготрајну болест много потрошило —• беше тек толико, да је интерес једва залегао станарину и нешто мало одела. С тога мени игла није избивала из руке, јер ми је њоме требало пе само зарадити све остале потребе. него и отплаћивати дуг, у који смо запали због болести наше јадпе матере. Није ми било лако. Али је било нечега, што ме је у мојој невољи снажило и одржавало: ја сам љубила. У тој љубави својој гледала сам избавитеља свију мојих јада, једном речи гледала сам све; јер сам се надала, да