Стражилово

297

„Еод Болета ћеш баш ти продавати!" рече Ловшев Воштјан Корену, па натоварује пуне шаке таблица. „Ти се познајеш с њима!" Корену је то по вољи. Боле је много кунио па вели ћерци: „Дед, изабери, Милице! „0, ја имам сретну руку!" утриа се Руда те узе карте из Коренових руку, па их послаже по столу. „Ја бих вам пак световао, да себи сами изаберете!" примети продавач живо. „За што?" запита девојка смешећи се. „Јер ћете бити одговорни сами себи за срећу и неудаћу!" „Или ви, који ми нудите такове табле!" ускликну Милица весело. „0, а ја сам опет ту неки — неки усуд", одговори Корен. „Ха-ха, изврсна мисао!" уплете се Руда. „Припустите ту одговорност мени". „Не, не," рече девојче пола у збиљи, „тај усуд — господин Корен нека одлучи". Овај положи неколико карата пред њу. Сам није приметио, да му је рука мало задрхтала. „Овамо, овамо, господине бележниче!" виче Боле и дохвати придошлици столицу. „Рег азрега а<1 акЂга, — то је лепо, да сте увели нешто ново у своје забаве. Ми требамо обнове и препорођаја, као што оно већ пева Грегорчић?" „Хвала богу, да га читаш; бар ћеш и ти кадгод што ново цитирати," засмеја се др. Храст. „Таки, само ако желиш! Кад видим тебе или твог честитог колегу, господина бележника Копривца у друштву с каквом странком, ускликнућу са Грегорчићем: „Тешко теби, убоги сељаче, тешко!" „Махнимо га, господине бележниче", рече Храст смејући се, „вечерас није пробитачно протеривати се са пријатељем Болетом". Храстова жена пита, за што се толико смеју. Међутим господин Боле позове господина Антуна за свој сто. Овај се збунио; радије би се придружио друштву, што се скупило за другим столом около дебеле кожарке. И кад погледа друштво око Болета, дошао је још у већу забуну; није био вичан друштву госпођа, а опазио је тамо и непознату госпођицу, коју није досад видио. „Хвала, хвала!" рече клањајући се; „и сами немате доста места." „Ии бриге вас, седите! Кад будете једном жупник или декан, оида ће бити мало незгодно; а сад ни бриге вас!" Господин капелан не може да се извуче; јога се један пут окрену столу, за који је мислио сести, па се придружи Болету

„Ово је моја кћи, Милица", прикаже носедник кћер капелану. Господин капелан устаде поново, те се мало дрвенасто наклони девојци. „Гадно време имамо; снега — снега — и сувише", рече обрнув се поседнику. „Да, да," подсмехну се овај; „а поврх тога нредавао нам је и приповедао госиодин бележник, како ће онда бити на нашој земљи хладно, кад охладни наше сунце. Хвала богу, те ће то бити тек после хиљаду хиљада година!" „Хм!" промрмља капелан. „То су погрешне хипотезе!" „Погрешне? За што погрешне?" утаче се бележник Копривац, који је седио на лево. „Ни ја не знам за што!" смеје се Боле. „Босле хиљаде година не ћемо већ зепсти." Сви се смејали, па и господин Антун не мога да се уздржи, а да се не насмеје. Но само за тренутак. „Зепсти не ћете; али ће вас пећи мозкда", примети, па се осмехну. Храст гурка поседника ногом испод стола; но овај не би престао још задиркивати, да не дође Корен опет с картама: „Гле, Антуне, ти немаш карата! Дед, брзо бирај!" Канелан, а и остали узму још карата и Корен у час распрода све своје. „Гле, гле господина Антуна! Вечерас је канда преслаб!" шапну за другим столом кожарка свом мужу на ухо. Овај нема кад да одговори, јер редитељево звонце огласи, да почиње томбола. После јасног кикота и говора наста тако у дворани општи мир и пажња, која се одрзка скоро до свршетка игре. Само би се по каткад јавио који, да обзнани већ издане згодитке, или би захтевао, да се понове два три пута већ вучени бројеви, па тим изазвао општи смех. Игра се свршила. За Болетовим столом био је сретан једини господин Антун. Добио је стару, лепу мајолику, коју је била даровала томболи госпођа Храстова. То га расположило, па пође да разговара са бележником о политичним приликама. Али ни један од њих двојице не изазва свађе. „Ваш је усуд несретан!" рече пл. Руда својој сусетци, помажући јој слагати карте. „Зашто нисте мене позвали ?" „Па ви сте се и за се слабо побринули!" пецну га Милица. „Јер сам желио вама среће", хтеде да одговори конциписта, но друштво већ поустајало, да се начини места за играње. Корен није прилазио за сво време игре к њихо ву