Стражилово

326

СТРАЖИЛОВО

Б р. 21.

У 3 Зар да спуштам главу због поштења свога? Зар због сиромаштва да сам роб свакоме ? Не, треба се дићи поред свега тога, Треба се понети баш уз пркос томе! Поред свега јада и све муке наше Баш уз пркос треба нрезирати звање; Та чин је тек само белега на новцу, А човек је злато, човек је имање.

П Р К 0 с. (БЕРНС.*) Гле онога тамо како се копечи, Назива се лордом, па се дује с тога; А ни стоти такав не одржи речи Луда је он крај свега разметања свога, Покрај свију оних ордена и чуда. Сваки прави човек с нодсмехом га гледи, За човека чистог од свих предрасуда, Уз пркос свем сјају, он ништа не вреди.

Ручак нам је мршав, сукно**) је на нама. Ал дижимо главу поред свега тога; Оставимо свилу и вино лудама ■Та човек је човек и без свега тога. Залуд златно ткиво свима богатима, Поштен човек опет, поред свега тога, И као сиромах краљ је међ људима, Јест, крал> је уз пркос, крај свегјада свога.

Краљ племићем може сваког начинити, Дуке и маркизи стоје му у власти, Ал поштену душу не може сгворити, Сила пред њом мора на колена пасти. Уз пркос свој сили и господском звању Умна снага вреди више него ишта, Према сопственоме самопоуздању Чин и празно име не вреде баш ништа.

Зато нек се сваки моли свевишњему, Да на свету буде, к'о што мора бити, Да победи мис'о; а, уз пркос свему, Заслуга и мис'о мора победити. Јест, крај свију чуда и крај свију јада, Човек ће човеку опет руку дати; 'Га, уз пркос свему, свест ће да надвлада Људи ће се најзад свуда браћом звати.

Ил. М. Јошшојш!..

*) Коћог1; Вигпз је најмилији песник шотски. Рођен је 1759., а умр'о је 1796. год. **) НосЈЈеп-^геу, соагзе т>о11еп о1оЉ.

АГИТАТОР.

РОМАН ИЗ СЛОВЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАПИОАО ЈАНКО КРСНИК.

вјКошло од то доба већ више недеља. Дебели ^;'ЛА'енег већ давно окопнео, ацвеће, што је по(Р ^ лагано цвало по лединама сунцем обасЈаних брегова око Борја, навештавало је пролеће. Порезни надзорник, који има страст, да се вере по брдима и стењу, донео је већ зелену букову гранчицу у своју писарну; а господин Антун, који је рано устајао па на јутарњој шетњи читао свој бревијар, тврди један пут носле подне у читаоиичкој крчми, куд је долазио на свој обичии бокалић иива, да је већ двапут чуо кукавицу. „Јесте ли имали много новаца у џепу?" пита га крчмарица. „Баш ни паре!"

(Наставак.) „То је рђаво! Нећете их имати читаве године!" тврди она. „0, знам, да нећу!" нашали се капелан. У свем животу и кретању нема у Борју особите промене; једини пл. Руда донео је неког вечера тај страшни глас, како је неки зликовац у сред вароши по белом дану напао госпођу предстојниковицу. „Шта? Како?" ускликну судац, који је вечерао. Па и носпани адјункт, извадив из уста цигару, загледа се у конциписту. Руда на један пут метну на сто самокрес, па узе доказивали, како се неће од сад маћи без оружја. „Шта се догодило?" пита судац. „Предстојникова се госпа шетала са својим пинчем по пијаци,. . . та, знате ону милу животињицу,