Стражилово

348

плу собу на железничкој станици. Да ли им паде на ум војник? Да ли им падоше на ум снегом нокривени висови и планине? Влак се крену. По вагонима се захорише песме. Химна се толико пута певала, да сам помишљао, како је треба мало и за други пут оставити, кад се вратимо као иобедиоци. У ушима мојим зујаху речи: „Кад гинете, гините тако, да вам и унучад пепео благосиља!" На свима станицама у Београдском округу беше пуно света. На свакој станици поздрављаше мати сина, сестра брата, жена мужа. Али и на свакој станици било је по које несрећно срце, које је узалуд чекало, које је само дошло на станицу, а само и отишло са ње. Очекивани је лежао на Сливничким или Пиротским висовима. Лежао је у земљи, ако пије остао на снегу, ако му врани гаврани нису испили очи, почупали месо, ако му кости не разнеше пси или вуци. „Топчидер!" зачух, где неко виче. Да ли то беше збиља онај Топчидер! ? ... Сви су нагрн}'ли на прозоре и гледе, али у помрчину, јер је већ мрак у велико пао, а ја уживах седећи истина унутри, али је тек свећа горила, било је видело, те сам видио шта радим. „Ево железничког моста!" виче један. „Где је, где је?" виче други. „Та не гурај се, молим те, јер".. . али му реч застаде у грлу ... Та ено Саве, ено моста на њој! Гурање, лармање, псовање, али то све кратко, испрекидано. „Ура! Живио! Ура!" разлеже се одједаред но свима вагонима у којима смо седили, а на којима је писало: 32 војника или 6 коња. Склопих очи, јер но узвицима познадох, да се указао Београд. Осетих, где ми оде сва крв из лица. Обузе ме потајна дрхтавица. Отворих очи. Силне светлости по вароши засенише ми очи, које од толико времена у најбољем случају гледаху у нањ, како гори на ватри. Блак се примицаше станици, ја ногледах на све око мене; сви беху бледи; ни један реч да изусти. Свакоме на лицу као да је писало: Је ли то истина, да ћемо опет видити мила лица? Је ли истина, да ћемо једио другом стиснути руке. Влак стаде. Један преко другог појурише из вагона. Ја сам чекао, док сви изађу. Хтедох да се приберем. Видио сам и чуо свакојаке усклике, плач, смејање, љубљење, грљење. Најзад изађем и ја и пођем кући . .. Али ко ми се оно примиче? Напрегнем очи, станем и замало а руке се склопише.

Здраво, Данило! Здраво, Перо! * * * Сутра дан одох до болнице, да видим рањенике. Већ при уласку осетих задах и по томе би човек всћ могао познати, да улази у место, где леже они, који нролише крв за отаџбину. Наиђох на познанике. На једној постељи лежао је потпуковник Јован Ванлијћ. Тај ваљани војник беше у обе руке рањен. Сетих се, како је после борбе на Сливници са привијеном, рањеном једном руком ипак био иеђу својим војницима. Сетих се тада и неких других потпуковника, мајора, канетана, који гледаху, да се и услед најмање озледе извуку и оду у болнице, и место оних крстова и колајни обесио бих свакоме од њих на груди црну таблу, на којој би црвеним словима било написано: „Кад гинете, гините тако, да вам и унучад пепео благосиља," а не .. . У другој су соби лежала два моја добра нознаника и пријатеља, поручик Милоје Марковић и потноручик Милоје Марјановић. Ја им ређам имена, јер то беху добри војници. Сетих се, како сам те људе последњи пут видио здраве и веселе, а сада ето леже на постељи бледи, изнурени. Марјановићу десна нога до колена одсечена. Могу ли рећи, како се поздрависмо на састанку? Не могу и нећу, јер ни ту нису главно речи, које рекосмо, него мисли, које мислисмо, а ко би могао тачно исказати оне мисли? * * * Свршио сам, госпођо, са мојим иричањем о српско-бугарском рату. ГПто сам имао да кажем, казао сам. Но треба да знате, да је све то, што сам вам изнео, само врло слаб нацрт онога, што је у ствари било. Свршио се срнско-бугарски рат, јер беше одређено, да се не ремети јевропски мир. Јевропски мир! Ничега нема смешнијег од тог јевропског мира — тог вечитог у ствари немира. Можда ће се кадгод иотомство смејати томе миру. Али да! Данас важи изрека: за У18 расега, рага 1зе11иш (ако желиш мира, буди спреман за рат). Тај мир се одрзкава запетим иушкама, и треба само један, ма и нехотичан, случајан корак или покрет руке, пушка ће планути, и од јевропског мира створиће се јевропски рат. Ко би нам знао прорећи крај томе рату? Шта ли нам ваља чииити за тај случај? Хтели, не хтели, морамо бити потпуно спремни за ма какав догађај. Треба нам више спреме, више обазривости, више мишљења, па тек ако будемо могли изаћи из тог вихора неповређени, јер „кад већ гинемо, ги-