Стражилово

Б Р. 26.

СТРАЖИЛОВО

411

НбМћ. Ко(Ш1(1 БО МИКММ СНМћ Р0ЖД61П10 1.1.1 III. II 1|Д(»СТКПО КННОКћНћ Сгмсош. Т(|1. К6ДИКМ11, 01'II60 III, нже К1.1(Л(1(лкЈ11\1. џ.лрскн ксихћ оугоднкјн, Скмеош. нже ИТ ДКо ти је, да те запитам даље, брате и српски сине, списао житије прве светиде српске, св. Петке Параскевије? Зар није бугарски патријарх у Трнову, Јефтимије, учитељ нашем Григорију Цамбљаку, родом Бугарину. И ко је списао оно »скд^днје, кдко прннесенл бмси. нреподоБнлЈл Плрлекекл (из Видина г. 1398.) III, ирт,сллкнин Н1 оу 10 ^емлш Срћвскоуш"? И сказаније то написао је Григорије Цамбљак, родом Бугарин, и не само то сказаније, већ и слуаЈбу св. Петки, коју је слузкбу нечатао у свом „Сћворннку" или празничном Минеју од г. 1538. Божидар Вуковић од ђурић. Па ипак и при сием том, што је Григорије Цамбљак, родом Бугарин, саставио и слузкбу светоме

краљу у Дечанима и св. Петки Параскевији, и саСтавио први дароставник српски и писао зкитије и жителство Стефана Дечанскога и сказаније о преносу моћи св. Петке из Видина у српску земљу у ман. Љубостину, како је скроман и како се ни најмање не поноси својим знањем и умењем тај Григорије Цамбљак, синовад знаменитога митрополита рускога Кипријана, ученик најученијега патријарха бугарскога, поменутог Јефтимија, који је и сам (Тригорије) с учености своје и у Молдавској и но Гусији слављен и чувен био, већ просто — и у том погледу ни најмање не личи на Панту, — о себи и за себе каже, да је он »некиждд, оумнТе лншеш, тћнкостн." И други Бугарин, Софијски поп Пеја, казке за себе то исто у зкивоту ђурђа Кратовског, који је наш г. Милићевић на сриски превео и превод тај ПО српском свету растурио. (Наставиће се.)

-Ј-О-Х-З '

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У ПОЈЕЗИЈИ ЛАЗЕ КОСТИМ.

ОД МИЈ1АНА САВИТ.А. (Наставак.)

међи, на којој остављамо девојачке слике Костићеве појезије, наилазимо на бледу сенку несретне „буле" у „ђурђевим Стуиовима". Њојзи у оном искључивом друштву нема места, али је тако исто тешко уврстити је у један од одељака, у које стављамо остале женске карактере. „Була" је несретно створење, у замисли чиста а у ствари опет не. Судба је њу определила, да трпи и само да трпи, и ако у томе има блаженства, онда је „була" заиста посгигла врхунац. Нама се приказује као покајница, која хоће да скине са себе грех, за који управо она није ни крива ни дужна. Ми знамо, да је суровој навали подлегло тело њено, али да јој душа остаде необорена и непонижена, а нама не остаје ништа друго, него се опријатељити с чином, који се већ не да преиначити. Нред очима нам лебди као патница, као мученица, којој су џелати могли уништити девичанство тела али никако и девичанство душе. Ио хришћанској вери пак гледи небесни судац само на душу а то пас мозке утешити о надземној судби несретне буле. Но — ми нисмо небесни судци, и морамо узети ствар каква је, те јој тако не дамо места у друштву с Валадилом, с Јулом, с Анђелијом, ако јој иначе признајемо све душевне врлине. Позорница, на којој нам песник износи догађаје, манастир је са околином. Нред нама се раствара сва романтика: песничка самоћа, студена зимска ноћ, у манастиру аскеза и хришћанска љубав, милосрђе и страх од варварина — и ту, на том месту, ненадан

састанак игумна и буле, који се негда, негда љубили... Ми заборављамо, да се игуман одрекао света и његових сласти, заборављамо, да је була из харема добегла, нас заноси само чаролија те васкрсле љубави. И као што иосле мутног дана сунце при заласку кад кад пробије, тако је судба доделила и несретној були сретан часак пре, него што ће утонуги у смрт. То је заслужило благо створење то, да бар при издисању мозке рећи: ипак знам, да има среће. * Чудноватан и скроз загонетан карактер је Филетин у „Максиму Црнојевићу". Изгледа нам унраво као неки женски Хамлет, те једно говори, друго мисли а треће ради. Она се непрестано храбри својом тајанственом изреком: „Што љубав неће, мржња моћи ће!" а овамо је опет опровргава делањем. Њене речи, па ни онда, кад говори сама себи, не одају нам никако мисли њене а с радом њеним не стоје опет у складу, те нам баш изгледа, да хоће, као Хамлет, да речима и неким маркираним делима да забашури с једне стране сумњу, с друге пак да заметне траг својој намери и зкудњи. Али њојзи не иде то тако од руке као Хамлету. Њена страст избија местимице а местимице опет подлезке она претешкој задаћи својој. Па шта она хоће управо? По речима хоће да свети смрт мужа свога и то иа Максиму. Она казке сваком, да је Максим убио њеног Марка, те га мрзи и мора му се осветити;