Стражилово

408

СТРАЖИЛОВО

„Хвала Богу, ништа!" „За што хвала?" „Јер је све, што смо за последњих дана ново сазнали о нагаој ствари, — слабо!" „ Скоро, да имате право!" нримети доктор с усиљеним осмехом. „Махните се те несретне политике!" кори их Храстова госпођа, „вечерас ћете и сувише о њој говорити, — па бар сад престаните и не мучите нас тим изборима!" „Право кажете!" потврди Болетовица. „То вам је грозно!" продужи докторка. „Моме музку не прија већ четрнаест дана ни једно јело, не једе скоро ништа, и ништа му није по вољи!" „Махни се, махни тога, Еатинка!" осмехну се Храст. „За који дан, па ће бити опет по старом! ... Него збиља, оставимо се сад политике!" дода Храст: „Можда ће нам кратак вист боље пасти?" Болетовида радо пристаде. И за мало па све троје седе у хладу под гранатом липом и картају се. Корен се пак шетао с Милицом по пространом врту. Разговарају се по највише о очеву доласку, којега сви тако жељно очекују, — а поред тога и о оном дневном питању, које је све занимало. Нису ни приметили, како су заишли из врта према рибњаку, а ту нису још били од онога судбоноснога вечера. „Хајдемо уз обалу!" рече девојка и смешећи се показа на чун, који је био привезан за обалу. „Сећате ли се још?" „0, да, да! Како не бих?"

Иду обалом до буквика. Стаза уска на Корен корача за девојком. „Мами нисам ништа рекла. Није било ни потребно; нема га ни близу!" Корен није одговорио; нешто друго гони му сву крв у лице. „Реци јој, да је љубиш!" говори му нешто изнутра, а подбада га раздраженост и безобзирна жестина, које му је био посао ових носледњих дана. „Госпођице, дајте ми руку!" рече конциписта. Она му је даде, а он је поведе мимо оног места, где је оно вече извадио из чуна. „Ту је било!" осмехну се Милица. »Да, ту!" „Била сам ипак тешка! А?" Стала поред воде и гледа у тамну дубљину под лиснатим гранама. Он је држи за руку, али не одговара нити чује њено питање. „Госпођице Милице!" рече тада тихо, скоро шапћући; „хоћете ли и са мном учинити оно, што сте с — оним?" Девојче задрхта. Не сме да се окрене к њему. „Зашто?" запита полугласно. „Јер вас љубим, — и јер вам морам све рећи!" Она се окрену и уздиже своје норуменело лице, те му пружи и другу руку. Не одговара, а и он не може ни једне речи да проговори. Обухватио је око паса, па је пољубио. „Хајдемо натраг!" шану она. И руку у руку врате се у врт а ништа не говоре.

(Наставиће се.)

МУЧНА ЖЕТ).

(АНАКРЕОН.)

мо вина,. плаве цуре, Од жеђи ми грло страда! Амо вина, купу ... буре . . Док ме суша не савлада. Још ми дајте око чела Венац лишћа са чокота:

Нек умине жега врела, Нек престане та страхота. Не, не ... Није то врућина, Већ се ту и љубав спаја... Цуре! Нећу хлада, вина, Већ ми дајте — загрљаја!

Б. Врапчић.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. РУВАРАЦ (Наставак.)

Но па ко други да сазове сабор тај земаљски за избор патријарха, већ кнез Лазар, који је већ г. 1372. примио начелство српско? А јесу ли све српске земље биле у власти Лазаревој године 1375.? И је ли Призрен био и је ли Г1еИ. тадашња столица српског патријарха, била у области Лазаревој? И јесу ли се митрополити хум-

ски и зетски, будимаљски и хвостански, рашки и призренски г. 1375. налазили у подручју Лазареву? И ако они тада нису били у његовој области, то како да их кнез Лазар позове на сабор ? С мцтрополитима и епископима, који се у време смрти натријарха Саве IV". налазили у области његовој, а наиме липљанским и топличким (белоцрквенским) и