Стражилово

442

СТРАЖИЛОВО

II г. кто тд тднт. (кт. кеолрјн) ^дфнтнтт., отт. КОБЦМВТ. 11СМ1ТПП., откмрли нд сје ? иа које иитање п. г. весели одговор даје : »Орелт. 1 .1 о п 1!|.и:окопл(>1|1.1н, Опднмн, крипкјн, пресллвиин, Тон мл ^лцштнтт,." Ко је други могао повест ту печалну нречистити и исправити а нреунцшиг н нсн(>дкдену с у м,;т,|ом Н1;с.п01.1 том и с оним епндогомт,, — у којем !)Се(»влјл со/,нкдетт. удда свод, н соккгиетт. нмт., еже прндмклтн кт. ндукдмт.," и светујући тадашњу омладину српску и као корећи ју вели јој: »Смотрнте ки, модт кдст., ироујд ндроди, колнки совнрдштт. отт, ууспш идодм: Ктоже когврлнлетт. кдмт. тмлјкт . совнрдти, 1'л/к!; нсврсжеше идп.н нскдтн; ^днс км не хофегс ст. нен) нмт;п. дрижвн, То II ОИД НС \01|1СТТ. влмт. бмтн пд елужву. Оен вт, 1|брккн достоннсткд нмг.тн иссддегт.. Л онт, кт. Штдтт, поусстн вмсокјд удетт.: Нс иодууддтт, оннхт,, серд1|емт, унмвлетт., Ту:кнтт., н жлдуетсл, ^д уто то кмклстт,, ^л го, /днс; онт, кт, тому отшодт. сетт. негодент., Кт. ^влнмо ндукдмн нт.етк удокрснт., 1Лко же пгн1|м ВС//Г, крндт, не могутт. лг.тг.тн, Тлко сТн ве^т, нлукт. не могутт. нмг.тн Усстн II достоннсткд жсдднпо сходнл Но нре^ртшн остлкше г.иклштт, ве^плодим итд." издати г. 1798., већ Ј. Р., син Раје, рођенога у Видину г. 1699. Но констатујући то морам уједно признати, да сам погрешио, што сам овде и сада поменуо нарочито оиу пјесну, коју Серблија прелазећи у ћесарију поје и онај епилог, у ком Серблија онако омладину српску светује и бадри на учење и изучавање високих наука — као услова за получење части и високих достојанства у цркви и држави, пошто је данас и оно питање Серблијино у пјесни и ово бадрење Серблијино у епилогу сасвим беспредметно и излишно и без сваког сувременог интереса. Прва је српска трагедија: »Смрт 1|дрд Уј*рошд пдтдго" иоследњег Немањића, а последња илити најновија је српска драма: Стефан Немања, родоначеоник Немањића. За праве аукторе и те најновије драме и оне прве трагедије српске много се данас не разбира и не пита, већ се пита само, да ли је одиста Стефан Немања ујединио све српске земље у једну државу; а што се смрти цар-Урогаеве тиче, да ли је збиља краљ Вукашин убио цара Уроша и то у лову? Да ли се г. Панта Срећковић, други историјограф српски, за најновију српску драму „Стефана Немању" и за оно питање о уједињењу свију српских земаља

јако интересује, ја не знам нити пак тврдити смем, да г. Ианта нема у чекмеџету свом готову драму а опет „Стефана Немању", коју је он главом а не какав безимени драматург једне нојегске ноћи у пет чинова и у самим монолозима, у којима је он јак, сачинио, али то знам, да се данас између свију Срба нико за оно друго питање толико не интересује, колико исти, после Рајића други, историјограф наш. А како то знам, не би од мене лепо било, кад не бих признао и јавно очитовао, да се и у тој колико печалној толико древној иовести, која је »со упненд бмдд г Уднундом К о^дуиискнм , россјлпнномг, кт, тое врсмд клрдовлукнхт. шкодт. Ректором'к, н уунтелем Рнторнкн, н динствнтедно нл Оелтрт, отт. ууеннковт. тђхт . же школт. нрои^веденил вт. Кдрлов1|т; сремекомт. 1733. годд кт. Мт.ег.цт; |ун'Тн, каже »Тогдл Кукдшнит. увнвдетт. ^рошд." (в. Дг.нствје јдвденје II.). Да ће се г. Панта, прочитавши ово, вазвеселити и вазрадовати и ускликнути, то сам сигуран, но не знам, како ће примити и како ће му се допасти то, што Козачински пупгга на позорницу „вражду" (перосонификовану вражду) и та »врлждд ндуфлеп. Куклшннд увнтн ^рошл" и што је допустио Козачински, да Вукашин убије цара Уроша посред „собора" а не у лову, као гато у позном Троногаком летопису пише. Но гата се мене тиче, нгга ће се Панти донасти и за што ће се љутити он на тога Росијанина, тога сочинитеља прве српске трагедије? Ја сам само хтео истаћи, односно на стављено питање: ко је прву ту српску трагедију илити печалну повест о смрти цара Уроша V. сачинио? одговорити, да ју није сачинио Србин већ Росијанин и да ју је пречистио, исправио и издао — а то је главно Јован Рајић. син Раје Видинца, у Будиму г. 1798. После Рајића ко се озбиљно између Срба бавио с историјом свију Срба? Давидовић је „Забавником" забављао а Стаматовић „Пчелама" одушевљавао а Видаковић и Медаковић ирепричавали су Рајића, сваки по свом начину, али до г. Панте, сина Славкова у Београду није се око повести свију Срба озбиљно трудио и знојио нико! Није да их није било, који су покушавали да расправе ово или оно историјско питање, да објасне ову или ону страну, да расветле и протумаче овај или онај појав прошлога народнога живота, али до Панте Славковића не написа нико целокупне повести српске и то по изворима и у четир тома. Па откуд и те једне беле вране међу обичним вранама и гавранима, и у каквом се и у чијем се гњезду излегла та бела врана; и ко су били и откуд се доселише његови стари, једном речи: ко је по роду и колену Пантелија тај, рођени у Крчмарима? Да потражимо и испитамо дакле искон Панти историјографу нашем и да се