Стражилово

Б р . 28.

СТРАЖИЛОВО

437

ње време упознала се са Храстовом госпођом, те аеним заузимањем дају јој, па разноси нз докторове писарне нозиве и дописе разним странкама по околици. Чудно је, што јавно мнење држи, да она зна и може да ћути, кад треба. Те се Барбе сетио Корен, кад је сутрадан по последњем састанку код Болетових — писао Милици прво писмо, и био је уверен, да не ће наћи бољег писмоношу од те жене. Строго јој наложи, да преда писмо кришом. и још строжије заповеди, да ћути о том, ако не жели, да јој се измакне из шака она заслуга, коју добива од писарне. Да јој је и Поред тога тутнуо у шаку, не треба ни спомињати. Барба је вична таквим пословима, јер је такву услугу чинила више пута и учитељу Скубеу, па за то је и није изненадило, већ га завила још са друга два писма у крну. „Да га не промените!" опомену је Корен. „0, не, метнула сам га одоздо. Ова су пак два за господина." „Тако је!" Дао јој је уједно и два уредовиа списа за Болета. Изборно кретање смирило се тог дана. Храст и његов концинијенат наумили су, да кажу само својим чувенијим пријатељима за Болетову одлуку, и то под условом, да ћуте; јер се боје, да би тај глас и сувише наудио њиховој ствари, а хоће, да се Воле сам јавно изјасни, уз коју ће страну. То је предложио Храст, јер зна, како поседника не ће баш веселити, да узме на се и сувише активну улогу. Противници пак, а с њима и господин Антун, не знају о томе још ништа. Конциписта пл. Руда не меша се у агитацију из већ познатих разлога. Хоће да буде делом „над странкама" као владин човек, у коме има нешто, као кал министра у будућности, а делом с тога, што осећа, да нема ни мрве утицаја. Па ипак много мисли о избору, јер у последње је време опет често носећивао Меденове, а тамо се не говори ни о чем другом до о избору. И данас се враћа из Меденова дворца, те се случајно срете са Кореновим писмоношом, Тилеховом Барбом. Стоји она поред пута, те мрља и огледа писма, а извадила их из крпе. „Два су једнака, једно није, па Бог би знао и света помоћница, које је право. Добро ће бити, ако их не променим. Где ћу заслужити онај новац, који ми је овде готов." Ногледа уз пут и опази конциписту, где долази. „Чекај, овај ће ти рећи!" Али баба је лукава. Мисли: „Не ћу показати сва три; најпре ово мање; ваљда не ће нањушити, од кога је."

Заустави Руду и моли га, да јој прочита, на кога иде то писмо. Онај га драге воље узе у руку и прочитав натпис, појури му крв у главу. Још га није оставила љубомора. „То је за госпођицу на Дренову, за Милицу", изусти нагло. „Биће, биће!" нрихвати баба, те узе писмо. „Од кога је?" запита конциписта. „Од госпође, од госпође докторке!" слага она. „ Аха!" „Хвала, што сте ми прочитали". Рече и оде нагло. „Од докторке, ха-ха! Као да не познајем рукопис! Ах, занимљива новина!" У њему се пробуди љутина, љубомора и злурадост. „Дакле, већ су дотле дотерали, да дописују! Но то ће бити нешто за Меденовицу." Мал се није врнуо, да однесе у двор новост. Но било је доцкан, па се журио у писарну. Пред вече изненади га писмо, у ком га Меден позива, да дође одмах к њему, да се поразговоре о важним изборним стварима. Таман као наручено! Уједно га позива и предстојник, да иде с њиме онамо. Код Медена скупили се тог вечера сви представници његове странке, од предстојника, суца и господина Антуна, па до шеширџије Бртонцеља, који заступа грађанство у узкем смислу. Саветују се о последњим корацима, који ће бити још можда потребни, а говорило се много о Болету. Господин Антун био је извештен о ономе, шта је Боле обећао средишном одбору; каже, да се одмах после подне, кад се добио тај глас, упутио на Дреново; чини му се, да ће поседник бити неутралан, а пикако њихов присташа, и да не ће потпомагати ниједну странку. То није Меденовцима по вољи, јер знају, да ће пропасти без енергичне потпоре Болетове. И Елза је размишљала и ово и оно, како би задобили поседника, но не нађе ништа згодно. Сад јој шану нешто конциписта Руда, а овај је за све то време до ње седио и ћутао. Она одмах устаде и мигну му, да иде за њом. Одведе га у своју собу. Соба на другом крају дворца, где се Елза најрадије бави. Отуда се пружао леп изглед на долину према Бор.ју, а и сама соба је тако пријатна, као ниједна у дворцу; па тек вечером, кад светиљка проспе у полак своју светлост по њој. Да ту станује госпођа, показивао је и оштар мирисмошусов, који конциписту тако занесе, да из прва заборави, за што је дошао. Елза седе у ћошак на малу наслоњачу, а Руди понуди низак сточић до себе. „Дакле, шта ми имате открити? Тиче ли сезбиља Болета?"