Стражилово

СТРАЖИ10В0

1СТ ЗА ЗАВАВУ, Нв?Ж? Ш ЖЊШЖ1 ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 34.

У НОВОМ САДУ 20. АВГУСТА 1887.

ГОД. III.

НА СТРАНПУТИЦИ. II Г И II 0 В Е Т К А И 3 С Р II С К 0 Г НАРОДНОГ Ж И В О Т А. НАНИСАО ЖИЛУТИН ЈАКШИЋ. (Свршетак.)

XVI. рагичну судбину Мдаденову и тај губитак и жртву ожалио је својим нежним срцем и млади свештеник Сумраковачки, поп Милош. Но то не беше њему првина; његово је срце оплакало сваки већи губитак у своме стаду. Радо је он сносио свој усуд: да се с радоснима радује а с тужнима плаче. Кад је ишао ва ногребом, био је необично иотресен. Било је нешто ново, још не виђено и не чувено у Сумраковцу, што је сва срца присутних јако потресало, и што је на тужна и озбиљна лица измамило зрачак наде и радости. Том тужном приликом први пут је оиојало самртника новоосновано певачко друштво, што га је руководио вредни сеоски учитељ. У самарици изгубљена нада младога, драгоценог живота; — у вољној дружини клице нове тако племените установе. Много се око од суза засветлило. Колико пута је поп Милош слушао дивне стихире о опелу и сад по стоти пут дивио се њиховој дубљини. Како силно потреса душу оно велико свјати боже ... Ту му се чињаше изражена и неописана туга и нада на милост Божју, а она дигнута висина брујаше му као неки очајни протесг, који се опет губи у тузи и обраћању милости вечног сведржитеља. Понда каква сила песничког осећања лежаше у Дамаскиновим стихирама, што их је мало час нојао. Задуби се у мисли о тим несравњеним песмама, о чудном постанку њихову, и живо му изађе пред очи судбина њихова песника, коју је други знаменити . песник живо опевао. Он је ту судбину довео у свезу с мислима, које су га носледњих дана и баш у овај мах занимале.

Ево онога, што је о томе читао, а што му је у тај мах душу са свим обузело: У покореном граду Дамаску, између свих Хришћана, јединога Јована миловаше Калифа: сваки дан га дариваше и одликоваше. Њега бејаше поставио за управитеља граду; с њим једним сеђаше напоредо разговарајући се о суду и о управи у држави. Дворови управитељеви беху окружени мирисним баштама; изнутра сјајни, бејаху оплаћени ћирибаром и намештени сваком згодом и лепотом. Када би, у подне, припекла дневна жега, онда господара у дворовима заклањају дебеле свилене завесе, а у купаонице његове шибају дању и ноћу дебели кључеви студене воде . . . Али од Јована бежи мир. Он је свакад брижан и зловољан; није он тим путем мислио ићи; срећан би био и у сиромаштини, само кад би могао у густој тишини, у пустињи, у самоћи, заборавивши ову дворску вреву, сав свој живот посветити труду, молитви и певању. А дотле се већ више иута чуо његов речити глас против луде јереси, која бејаше устала на вештину, на иконе. И жестоко се с њом борио он. Од Дамаска до Цариграда Јован се био давно ггрочуо као борац за част икона, као заштитник уметности. Врева и сјај узнемирују га сад, на њих се не може никако да навикне. И, у тешкој бризи, лица невесела, Јован уђе једном у двор Калифи и рече; — Господару, вољан буди на беседи! Овај мој чин, моје достојанство, све благо ово, сила и власт, мени је терет, мени је чемер, а не сласт. Позван на другу страну ја народом не могу управљати; ја сам рођен да певам, да вољном својом речју славим Бога. Међу господом и великашима једини сам ја свакад пун туге и зловоље; и кад се гости и весели, срце