Стражилово

546

СТРАЖИЛОВО

Б р . 35.

Оно на језику и с њиме лепо лотви, а да му у срце завире, мрзи га; једом би га напојио. Имао је у Јелашју њиву до Митрове; та њива и дође Митру главе. Земља једно уз друго, неје јој лако наћи граниду, — не може се за длаку одмерити. Тако Митар поорао њиву своју; човек поштен, образ му не подноси, да у туђе дира, а Аврам, тек не зна шта ће, него пред народом, а корсем у шали каже: — Море, Митре, да ми даш меров жита. — Да дам, газда Авраме, а за што? вели Митар. — Не од твога мала, — каже Аврам. — Ја од чејега? — Од мога. — Несам ти ја узео ни дај Боже, — каже Митар у чуду. — Са моје земље, — поправи се Аврам. — Које то? — У Јелашју. — Како то, газда-Авраме? — нита Митар, а кида се од муке. — Заорао"си читав корак, —вели Аврам. У Митра кипи жуч, све га нешто од муке заптиње. Срамота га, што могу о њему и помислити рђаво. Нема друго но да оде са људима. Разгледају људи, а оно, ако попустио неје, неје приграбио. Биде људи, да Аврам само заједа. — Преварио си се, газда-Авраме, — тек ће му неко рећи. — Ја, преварио, а не бих, да сам и ја кмет, — рече он. Митру криво", а на њему, као и да неје чуо. Да се свађа, не иде, тешко му и оћутати, а друго нема шта. Тако тада, други пут опет друго. Тек кад је и народа доста, а Аврам се потужи, како му неко изгазио оно, што се граничи с Митром. Људи окрећу главу, виде, где Аврам нишани. Митру криво, не да му човек мира. — Ваљаде не мислиш на мене? — рече. — Ја и не велим. Знаш, има људи . . . . онако без рада, те врљају по земљи, на изгазили. Твоје је, да припазиш па њих, — каже Аврам. — Знам ја, шта ми ваља, — каже Митар љутито. — Ено, он се љути. Ко ти вели, да не знаш; не би те ни бирали за кмета, да неси за то. Но тек велим, да се не заборави. Митар оде до њиве, разгледа оно место, где

рече Аврам, а оно као да и мрав неје пузио. Жито нраво и једро, како би се пожелело, само Аврам тек не зна шта ће. Е, баш му и додијао. Док би око њиве, и којекако, — не задира у живац, — али Авраму и то мало, ноче и за друге послове да га узнемирује. Једне ноћи диже се ларма, узавре свет по селу, као кад се пчеле роје. Запалило се сено Рајићево, изгорела му два пласта. Нико не може на душу да прими никога те да посумња. Нскупили се људи у гомилу ; разбила их паљевина, па чисто онемили; не памте, да је скоро ико горео. Међу људима и Митар и Аврам. — Мора да је неко у близу чмурио, тек у неке рећи ће газда Милован. — Биће тако, — одобрише неки. — Хоће, људи, и из ината, — тек ће Аврам. — А с ким је он у свађи? — рече неко. — Оно неје . . . а хоће, тек да човека омету. Ваља ти, Митре, на њих да припазиш; опет се о Митра окачи. Митру плану крв. и онако му то мило неје, на љутито рече: — Не ћеш ме ти учити. — Не учим, брате, но тек велим, — каже Аврам. — Ни да ми кажеш, — вели Митар. -— Па зар да горимо? — А ко је то изгорео ? — цикну Митар, а сав се од љутине тресе, — заиалило се човеку сено . . . ваљаде сам му ја учинио? Шта је теби изгорело? Аврам зинуо од чуда. Таквог, као сада, Митра још нико никад видео није. — Па знаш, ја . . . овај .... као .... поче да врдара. — Чујте, људи, — окрену се Митар народу, — кућа ми се затрла, Бог дао, ако други нут овога на мацке не положим. — Док сам у власти, нек ме се окане! Сви ћуте, тешко да им мило неје и крадом на Аврама погледају, — а он као у земљу да је пропао; стид га, а и прибојава се. Постаја за мало, па се извуче и оде. — Ваљано му рече, - ■ рече Милован Митру. Митар, као и увек, ирешла га љутина, па ућутао, а био је баш силно љут. * Одмакоше дани. Губе се један за другим као капља воде у капљи. Промене бива. Како за кога : некоме осване црн, а некоме благ дан.