Стражилово

548

СТРАЖИЛОВО

Б р . 35.

имање највеће сметњи. После

у селу. Сада му је Милован на

— А ви? — окрете се Авраму и Митру. — Може тако, — рече Аврам. — И мени је право, — рече Митар. ј После, веле неки, да је Аврам ноћу иосио Тако и урадише. Авраму доста, што Митар плуг на земљу и сам заоравао уз Митрову њиву,

неје кмет више, — шта је њему за њивом Има

а вала тешко да Је друго и било. (Наставиће се.)

ПРИ МОРУ ЈЕ..

ри мору Је моЈе МЈесто мало, ^ Гдје сам првом очи отворио . . .

И гледајућ нространо зрцало Милу моју мајку замолио:

Пусти, мајко, синак да заплије У валове силенога мора, Да ми млада душа разумије Вјечну силу морског разговора. Бока Которска, 1883.

Пусти мене из наручја твога У наручје мора силенога, Да зароним у дубине плаве, Да уберем мирисаве траве. Ој, пусти ме мору у дубине, Тајансгвено да ми царство сине, Да ја видим трофеје и благо, И кораље и камење драго .. . Владимир Тројаиови!..

ИЗЛАЗАК ИЗ ЗАТОЧЕЊА.

ЈЕДНА ГЛАБА ИЗ ДООТОЈЕБОКО Г.*) ве то збило се већ последње године мога заточења. Ту последњу годину скоро исто тако не могу заборавити, као и прву, а

особито оно последње време у заточењу. Но што да говорим о свакој ситници — знам само, да ми је те године лакше било живети, него за свију пређашњих година прогонства, и ако ме мучило нестрпљење, кад ће већ доћи дан слободе. Јер међу затђченицима имао сам већ много другова и пријатеља, који ме у истину сматраху за добра човека. Многи између њих били су ми одани и волели су ме искрено. Нионер се у мало не заплака, нратећи мене и другара мога из заточења; и кад смо после пас двојица, већ по изласку из затвора, још месец дана живели у ономе граду, у једној казненој згради, долазио нам је мало који дан, макар само да нас види. Било је, дакако, и људи сурових, на сву меру набуситих, којима је баш тешко било и једну реч прозборити са мном — Бог сам зна за што? Као да се нека преграда изпречила између нас. У то иоследње време имао сам у опште више одмора, него за сво време, што сам провео у затвору. Међу војницима, што су служили у томе граду, наћох многе своје познанике, па чак и неке школске другове. Сад им се опет приближих, те се наново упознасмо и опријатељисмо. Сад сам гшред

њих могао имати и новца, могао сам и кући да иишем и књига да имам. Већ је неколико година, како нисам читао ниједне књиге, и тешко је икоме дати рачуна о ономе незнану и бурну утиску, што га учини на мене књига, коју сам прву прочитао, како ме вргоше у заточење. Сећам се, почех читати пред вече, кад затворише касарну, па читах сву ноћ до саме зоре. То беше свеска једнога журнала. Као да дође до мене глас са онога света; сав пређашњи живот створи ми се пред очима у жарким и светлим бојама; и кад ишчитах књигу, стадох да погађам: јесам ли ја то много заостао иза онога живота; јесу ли они тамо много проживели без мене; шта ли их сада одушевљава, каква ли их питања данас занимају? Чисто сам изазивао она слова, да ми још што кажу; читао сам између редова, мучио се, да нађем неки тајанствени смисао — какав миг оно, што је прошло, који би ми зар казао што Испитивао сам, шта је могло до данас доћи иза онога, чиме смо се ми тада заносили, и како ми тешко паде у овај мах уверити се, у коликој је мери за мене стран сав данашњи свет и све. што је његово; — дођох сам себи као она кора хлеба, кад је одсеку па баце. Ваљало ми упознати се с новинама, упознати се с новим покољењем.

*) Ово је последља глава из славнога романа Достојевскога: „Записки и»г мертваго дома". Она се може читати и као засебна слика, и ми је доносимо нашим читаоцима на углед, да се макар и овако — кад досад није могло бити друкчије — упознају са вештим нером тога рускога великана. Ур.