Стражилово

Б р . 35.

СТРАЖИЛОВО

551

ниједнога пјесника, који се строго држи, да, који много пази на правила већ опће примљена за слик. Узмимо најбоље наше пјеснике, најпрво Змајована и то ђулиће његове. XXIV. Дај ми руку, да осетим . . . Јер кад умор чело см ти, Под овом ће руком душа Најмилије одахнути. Дај ми руку, да је стиснем... Јер кад стисне смртна мука, Кад затишти љута рана, Биће мелем ова рука. Ови сликови нијесу правилпи, јер немају исти нагласак. Даље: XXXIII. Нагиздаћу те, душо, Руменим иесмама, А опасаћу тврдо Најслађим жељама; А сву ћу своју наду За груди ти задести, А вилу ћу замолит, Да ти је мамести; Па ако вила не зна Да лепо аостави Допусти мојој руци Да она аоирави. Ови су опет сликови сви неправилни, јер, као сликови од три слога илити к л и з а в и, морали би имати и у другоме слогу исте сугласнике као у трећему. Него ваља признати, новије Змајованове риме мпого су правилније. Н. п. у његовој Пјесми о Пјесми сви су сликови нравилни, осим одмах нрва два слика Кад се оно с прва греха Небо наобломи, Те мораше људи Из раја таЛи, који пијесу правилни, јер им нијесу исти сугласници, премда су тако сродни, да се ђе-ђе изговара ч као ћ. 'Гакођер сликови Песма иде кроз свет цео, Не морм се: Мила мати, Бог ће дати, Надај ми се; нијесу најправилнији, јер слик мора бити у једној ријечи а не састављен од двије. И Војислав, чија појезија, њенијем свежијем дахом, ако услиједи напајати се са извора јелинско-римског класицизма, може бити

у српској књижевпости оно, што је Кардућијева у Италијанској, — и Војислав, премда се одликује већ савршенством облик*, гријеши ђе-ђе противу правила за риму. Ја ћу се послужити његовијем пјесмама, које су у »Стражилову« од г. 1886. У пјесми На стени (бр. 11.) нијесу правилни ови сликови : Слушајућ срдите вале, што храшће столетно лдме И пева суморну несму о туашом растанку свдме, јер им није акценат исти. У пјесми Путник (бр. 13.) и Елегија (бр. 16.) напротив сликови су сви правилни. Но у пјесми У ноћи (бр. 18.) опет сликови: У округ мене тишина је само Ја блудим даље... ал' куда и камо ? нијесу правилни због различног акцента. Него је још више чудо, што и сами наши дубровачки пјесници — предамном су Медо и Казали —, који су навикнути на милину италијанскијех рима, и којијема је познато, колико се италијански пјесници брину и труде около сликова, и они ништа мање не гријеше у сликовима. Тако у Медовој Цвијети (стр. 141. Панч. изд.) сликови: штета и Цв'јета, гробница и грешница не ваљају. Тако у Казалијевој Златки (стр. 16.) у овој строфи: Ево опет на онему лицу Поблеђену скоро у жалости, Можеш виђет земин и ружицу Да јој цавту у милој јасности сликови нијесу правилни, јер им акценат није истовјетан. Окле овај немар према слику? Зар српски језик није толико богат, да пјеснику може пружити нужне сликове, бар као немачки језик? Не верујем! * «■ * Но која су то правила за риму илити слик, друкчије срок? И овијем питањем долазим на ствар, која ме потакла, да ове ретке напишем. На ово питање требало би наћи одговора у Малој Поетици дра Стевана Павловића, коју је књигу за школу и народ обдарила Матица Српска. Да видимо, како нас ту учи госп. Павловић. Своју науку о слику оп је ваздан развукао и кад бих је шћио овђе сву у изводу изнијети, прешао бих границу, коју сам себи поставио у почетку овог чланчића. А чини ми се, да је и г. Павловић прешао границе науке о слику, а да му не даде ни нотпуне дефиниције! Ево његове дефиниције