Стражилово

Б р . 42.

СТРАЖИЛОВО *

659

ил шта то већ било. Од прве тренути ја се готово очима завесио за њу целу. Чисто сам се сасвим смео и тек се после неколико часова саберем толико, те себи без крзмања иризнадем у себи, да такве лепоте још нисам видио. Мало те ми усфалиле речи, да девојче ословим. Истом се након подужег ћутања осоколим. А нисам јој ништа обесна или луда рекао, како то бива у таквим пригодама. Њена дивна појава и нека племенита озбиљност, што ју цела обвила, бранила ми, да будем с њом, као с другом сваком. Тек ју упитах, чини ми се, за пут у село. У први мах не одврати ми ништа. Још већма се удубила у свој посао те ни да би тек летимице оком сегнула по мени. Али ја ноновим опет и тада ми једнако одурна лица истом посве кратко и више руком но ли речима покаже, куда да пођем. — Ал је баш врућина! — узмем ја и скинем шешир, да отарем зној са чела, а ланкастерку сам скинуо са рамена и сео на најближи пањ. Девојка учини, као да мене и нема ту. -— А чија си ти, секо? Не одговори ми ништа, већ се помаче даље, тобоже да види, куд јој стока хода. — Па што си таква, бог те убио! Та што пе кажеш име своје? — узмем ја онако право по сељачки. — А шта ће вам? Та, ето одавде сам из села, — отресне се на ме и учини, да ће се сасвим удаљити па престане радити и почне зазивати јунад, што се којекуд раштркала. — Шта ће ми?! Та крштени смо људи а човек човеку каже, како су му на крсту паделили. — Да, човек човеку. Е, ал ја сам девојка —■ нашали се она. — Дакле девојка! Па реци, јеси л Тејка, ил Мил>енка, ил Мара — ? — Та нисам. Ја сам Наја Тоше Недељковића. На то сва порумени у лицу па одлети од мене. »Џаба и лова и препелица!« нададе ми се те закренем правац, куд је девојке пестало, све у нади, да ћу је гдегод наћи. Од тада ето мене сваки дан у лугу и сваки дан сам се нашао с Најом. У првине се девојче од мене дивљало, угибало ми се, шта вигае знала би и горопадна бити, ако сам хтео да се шалим слично сељачким момцима. Зато

сам чисто некако плах постао уз њу а баш с тога ваљда привикнуло девојче моме друштву. Најзад ми се сасвим поверовала, јер сам, вели, некако друкчији од осгале господе. Приповедала би ми бриге домаће, чаврљала о згодама и незгодама села, причала ми, како су момци на њу кивни, што неће више да иде на прела и што неће да игра у колу. — На што нећеш? —- унигам је. — Шта ја знам? Не да ми се, пак знате, како оно кажу варошани, да се из прела свашта може испрести, те онда »девојка сузе лије за лањске смије!« Но, ја се шалим, али и мој бабо каже, да немају паори зашто да се веселе. Мисли он због нове мере у земљама. — А, мислиш комасацију? — Тако некако, али дед'те, господине и узме ме испитивати о »прави и закону« и о тој повој мери. И никад да јој се доста наговорим. Најзад ју једаред ирекинем. — А што ти, Најо, толико о томе? На то су постављени људи да се брину. Што би девојка! — Истина. Ја то и говорим само с вама, нећу с другима. Али чула сам, и сав свет у селу говори, да наш попа допушта те је инџилир одсекао старо гробље спахији, к његовом делу, а ново ће гробље дати далеко негде у шуми. — Пак! Шта је теби зато? — Гле, како није? Наши стари, наши дедови и прадедови леже онде, вели мој бабајко. Још од онда служи селу ово гробље, кад су стари дошли из Босне. Па сад да спахија своју чорду онуд тера а нас да укопавају сред шуме, куд се вуци и лисице легу! Ја ју сав у чуду погледам. Била је сва бледа у лицу и ја не знам, зашто ме је тај час сасвим подсетила на Чермакову Црногорку. Иначе да бих штогод с њоме доживио, тога није било. Управо с тога нисам ни могао знати, како је у мом срцу за њу. Најпосле како сам и могао доћи на такво тпто? Тек у последњи час — но и оно истом што је просинуло! Изашао ја већ у зору из куће, да пођем у лов. Кад стигнем у село, све је онде мировало. Нигде ни живе душе. Пут ме водио уз Недељковића селиште. У шљивику код студенца спазим Нају. Баш је умила лице и узела се чешљати. Ај, боже мој, како је била дивна, како свежа и красна ! Сињи сенак јутарњега