Стражилово

Б р . 42.

СТРАЖИЛОВО

661

Па ногледа к'о без свести Своје боно дете! . . . Оно му је све на свету, — А вол'о га живо; 0 нему је усред ђора, Тек о нему снив'о ! Гледа оне црне власи, Па ко да му зборе гласи: „Дед, мајсторе, пи! ,,„Ко? Зар ја?"" „Па ти!" На самртном одру лежи Невинашце мало, Нема ока, које с' не би Горко заплакало! Само Лука нема суза Већ посрће, дуби! Хтео б' јадан, ал не може Чедо да пољуби! Воштаница мала горе, А он слуша . . . слуша зборе: „Дед, мајсторе, пи! ,,„Ко? Зар ја?"" „Па ти!"

ЕТО ТО ЈЕ ПРИПОВЕТКАСТАНЕ ожда је, господине Вељо, ово сасвим обична тема, можда је ово тако обична ствар, да и не заслужује, да се о њој и мисли а камоли говори. Ви сте ме увек корели, кад сам вам говорила, да готово свако зло проистиче од страсти, и да су те страсти усредсређене баш у човеку. Признајем, да је сваки пут и свака стаза, којом човек греде, клизава, као што сте ми ви увек говорили; но онај, који непрестапо полива воду на те клизаве путе, то је опет већином човек! Нричица ова, то је истинити догађај, а десио се на жалост баш овде код нас Ја хоћу да вам га испричам, а ваше је, да о њему мислите и судите. Видим, већ се смешите, као велите: ех, ето хоће да брани свој пол! Чујте, што ћу вам приповедити. I. Жена К. имала је четворо деце. Муж јој је био радник, а како је умрво ево већ пеко-

Сад по гробљу Лука лута Посрће по путу! Сто закрпа пришио је На масном капуту! Гледа гробље, усне миче, Хтео б' нешто касти, Али пусти језик неће, Није му у власти! Само с' чује кроза грање Неко тихо шапутање: „Дед, мајсторе, пи! ,,„Ко? Зар ја?"" „Па ти!" На гробљу га једном нашли, Као да је спав'о, Деле дуге зимске ноћи Снег га затрпав'о! Бледо лице, а руке му Скрштене на груди, Однеше га у сеоце Неки добри људи! Не чује се сада више, Нити јаче, нити тише: „Дед, мајсторе, пи! „ „ Ко ? Зар ја ?"" „ П а ти!" ЉуОиико. БИО КРАЈ! М. С Т Е В А II 0 15 И Т. Е В Е. лико година ; сиротица је та радила дању ноћу, еда би одржала нејачад и кућу. Година се за годином низала, а деца све већа, природно је, да више и треба. Мати се мучила; није имала ни свеца ни празника. Но све је то било узалуд! Шта може слаба жена да заслужи? Најстарија јој кћи већ читава девојка, ушла већ у шеснаесгу годину. Требало је све више, а она старија, године су ту, те се зарађивало све мање. Снага јој малаксала од рада и бриге. Шта ће да ради ? Мислила је и мислила, али је све узалуд, док свом снагом не запне, не може ништа заслужити. Што мора бити, мора. Реши се, да да своју најстарију кћер у фабрику. Остала су јој деца и сувише нејака за какав озбиљан рад. Сиротој матери било је тешко и помислити на такво што, али шта ће, није имала ни куд ни камо.