Стражилово

Б р . 43.

679

Затвори рукама уши, но још црње речи стану јој зујати: »Милосница та, то је кћи оног поштеног раденика!« Ленка скочи са кревета. Лагано оде у собу материну и стаде крај њене постеље. Срце поче јаче да јој куца, подиже руку и обриса хладан, мртвачки зној са чела. Наже се над матер и лагано притиште хладе усне на материно боно чело. Затим је све редом ижљубила. Било јој је тада нешто лакше. Брзо оде натраг у своју собу а врата за собом затвори. Клече крај постеље и подиже руке к небу. Очајпо се молила богу, а сузе су јој потоком јуриле из очију. Најзад устаде, окрете се око себе, да се увери, да је сама, па онда леже. Мртва је тишина у целој кући, само што је гаров баш пред кућом завијао урлик мртвачке песме . . . * Већ је девет сахата из јутра а Ленка још не устаје, а до сад је увек прва устајала. Мати не хте да је буди, та зна, да је синоћ дуго радила. Ево и једанаести сат, а Ленка још не устаје Мати лагано отвори врата од Ленкине собе и уђе унутра; поглед јој паде на писаћи сто. Тамо су била два писма, једно затворено, а друго отворено. Мати приђе столу и увери се, да је Ленка још дуже седила но што је њој познато, јер ево и писала је. Узе оно затворено писмо, да види, коме је писала. Адреса је на њу гласила. Она га поче лагаио отварати, да не би Ленку пробудила. На столу нађе и оних педесет дуката. Узе брзо да чита. При првом реду уздрхта сва. „ Слатка и јадна мајко ! Немој ме осуђивати, иаИенице моја, што сам тајила од тебе тајну, коју %еш тек сада дозпати, што Иеш дознати оно, што учиних без твог знања, што сам осрамотила гроб иоштеног оца мог. На то ме је нагонила сиротиња, оскудица и иатња наша. У нашој сиротињи нашао се човек, који иружи руку, да нас извуче из крајње невоље. Али је тај човек тражио, да га ја и наградим. Ја сам то и учинила. Моје је девојаштво било награда. Ти си држала, да је к нама долазио човек иун иоштења, човек са искреним и иоштеним

срн^ем. Ах, да грозне обмане! А где су такви људи ? Тај би, веруј, мајко моја, био једини у свету, који тако ради, као што говори. Пе, он је све лагао, убио га бог! А ако не верујеш, а ти узми његово иисмо, које ту на столу отворено лежи, иа Леш се уверити! Што сам себи одузела живот. . . —• Ах, дете, моје дете! . . . цикне мати и полети постељи. — Ленка, чедо, добро дете!. .. Љубила је и грлила мајка, дрмала је и чисто није веровала, да то може бити, но Ленка се не миче, а лице је њено и уста канда говорило свету: »Ето, сад ми не можеш више ништа! Свршио си са мном! . . . У писму је било даље: .. . одузела живот на овако гадан начин, за то је, што бих даље живила само на иодсмех и бруку свету. Да сам живила још две-три недеље, ја бих била — згрози се и ирокуни ме, јадна мајко моја, — ја бих била — матиА овако умирем као заручница, остављена и иреварена заручница С-ова. Срамоту доживити страшно је горак наиитак, и ја се не могох решити, да се моја уста дотакну тог наиитка. Отров, који сам искаиила, много је слађи и иријатнији, авака му је каи илеменитија, него ма и најлеигиа реч овога света .. . Ти ми оирости, мајко моја, што тако урадих и што те остављам, да се и даље мучиш; оирости твојој кЛери, која се жртвовала зарад тебе, своје браЛе и сестре, кЛери твојој, која је жртва иреваре и лажи. Јадна твоја кћи Ленка. Мајка опет врисну. Зграби Ленку грчевито обема рукама, повуче је себи, хоће да је пробуди, па је стане звати по имену : —- Ленка, јадно дете моје, Ленка, снаго и мученице мајкина, пробуди се и ногледај ме још једанпут твојим леним, црним очицама! Та то није могуће, да си ти могла своју матер оставити. . . Ленка, чујеш ли, твоја те мати зове, опа ти све прашта, само се пробуди! Узалуд је мати Ленку звала и подизала, узалуд су деца из гласа плакала, било је доцкан, Ленка је била хладна и пепомична. Ето, то је био крај! У1ААА/У1V-