Стражилово

Б р . 46.

СТРАЖИЛОВО

725

Већ се покаја, . . . погури се и пође, као да се нашао у небрану воћу. Доцкан! Јерма га је спазила и викнула. Ето и н>ега код клупе од камена! На то је прави гепсЗеиУош! Што није радио у жаркој младости, ево га учини сад у зрелом добу својему. Бадава, неко не умаче лаку греху без казни. Па ко га згреши у младости, бар је миран као старац. Ех, он је дошао на позив! Можда се опет раздесио гласовир!. . . Раздесиле се, да, раздесиле се жице, али не оне у старога гласовира, већ жице у срцу. Лице Мразово плану. Пред њим стоји девојче дивно, с пламеним погледом, с изразом душевне борбе. Еаква то смелост занесе његово плашљиво, заборављено срце! Не окрену тај главе, воћ отворено гледа њој у лице, у очи. Први пут зар гледа тако у женску главу. И срце му задрхта. Скинуо шешир. Од усијаног великог чела одбија се зеленило с дрвећа. Јерма га узе за руку и посади на клупу. Сузе јој капљу из очију. Чудне су то сузе! Роне се, а лице не задрхта, не промени се. Пође Јерма да говори тупим гласом, а што више говори, све јој лепши глас. Речи јој роне дубоко из груди, звоне. Први пут у животу излива девојче своје јаде унутрашње. Широм отворила срце своје а иред човеком, у којему има вере, ваљда за то, што га држаше права човека без лажне боје, без личине, без претварања. —• А сада је на вама ред, — рече нижим гласом на послетку. — Ја ћу ћутати, да чујем, шта ви мислите, шта ви светујете. Како ми је лако на срцу, господине учитељу, као да сам стресла с душе смртан какав грех ! Као гром загрми у души Мразовој „господине учитељу"! — Ваљда сам вам у зао час дошла са својом приповетком, које се вас не тиче? Али не може вам бити све једно, ако добро учините девојци остављеној самој себи. Ваш је позив, да тешите, светујете, васпитате. . . Ви ћутите? Јесам ли вас увредила? Јесам ли детињаста? Што окрећете главу? Мраз заиста окренуо главу, па ћути. Ум му сгегнут, само срце бије. Таман, жесток му се бол стискао на груди, па једва дише. Нретре руком чело. Заносна нека сладост бди око девојчета, благе јој речи тискаху се у душу добричине човека као слатки шербет. Она метла руку, чисту меку руку њему на плеће тако безазлено, тако детињасто. Отворила уснице пунахне, румене као ружице, и чека. Колико нежности, туге, лепоте на тим јагодним, слатким усиама!

— Шта вам је? — пита Јерма, па се нагла према њему, да му се топли дах њен дирну образа. — Ја сам већ мртав човек, — прошапута Мраз и задрхта као у грозници. Јермина рука клону с плећа његових. Девојче дошло к себи. У једаред јој се учини, да је у чудној, смешној прилици. „Далеко сам заишла", сваиу јој у глави. „За што сам то учинила?" Мраз побледио, лице му се постарило, по челу се набрале боре. Јерма нагло скочи с клупе. Подишао је страх. Још једаред погледа у учитеља. Он поражен, сломијен седи на клупи. На њему зеленкаст капут старога кроја, око врата црна поша. Све набацано, све староверско. Чудновата мисао, мисао пре немогућна прође кроз главу Јерми. Неколико часова је поучи о нечему, на што пре није ни главе окрећала. Док је говорио мудро, вукло је нешто њему ... Сад, кад га зове у помоћ у недоуму својих осећаја, — сам се заплео, да њему самом треба савета и помоћи. Шта да ради? Да га жали, или да се смеје? Вива, па кад год пролети човеку кроз главу демон! Он је лебдио и Јерми над главом. Јерма прсну у смех! У. Мата Мраз не зна, шта се око њега ради. Занео се. Ветрић духне, липа зашушти. А кроза њ он као да чује смех. Има ли смеха, који умртвљује ? Прошло осам дана. Ореховљани чекају на двору гоеподара. Госпођа Ореховљанска извукла од некуд лик покојнога свога девера, окитила га споменком, па га укипила на сто свога мужа. Лидија намамузала талијанскога Пегаза, па избацила сонет на смрт „мужа заборављена од света". У сонету кипти од хвала, о каквима покојник није ни снивао. Ернест често носећује своје суседе. Чита Јерми луде, просте немачке романе, у којима бљешти месечина, букти љубав између момка сиромаха и богате девојке, и таке будалаштине. Јерма га стрпељиво слуша, како чита, а може бар да се пода за својим мислима. Њојзи је све једно, а добио сиромах момак богату девојку, а сијала месечина овако ил онако. Школски дом опустио. Разишли се и последњи ђаци. Било је по испиту. — Шта је с нашим учитељем? — пита декан пароха на путу из цркве. — Нешто ми се постарио. — Ме1апсћоКсш, го§о ћшшШте, — одговори старац и зашмрка бурмута из тоболца.