Стражилово

СТРАЖИ10В0 Т Ж, ЗАВАВ?, Н©Ж? IIКЊМЖ1В: ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

:©ет

БРОЈ 47.

У НОВОМ САДУ 19. НОВЕМБРА 1887.

ГОД, III.

МОЈ БАТА.

Ц Р Т А И 3 СЕОСКОГА Ж И В О Т А. НАПИСАО П. АДАМОВ. (Свршетак.)

амтим, како је било у нашој кући, кад је покојни лала боловао, па кад је већ и преко попе искао у цркви последњи опроштај од народа. Памтим, кад смо му давали подушје; па оно неко време пред тај дан, док се спрема за подушје. Јест, спрема се као и за госте: ту се коље, ту се набавља и вина! Ама, да бог сачува, како то све иде! Тако ти од неко доба опет наишло било на нашу кућу. Као каква јесења облачина! Чипи ми се, не ће се никад више ни разгалити. Знаш, кад си на нуту, а пут каљав, мастан, а коњи уморни, а над тобом магла, а око тебе магла. Нигде живе днпе, већ ти сам, на кудгод погледиш, пусто . .. нусто. Дада грди све, штогод јој дође под руку. Ако мачка скочи иа сто, одмах »да је ђаво одпесе!« Ако петао ушао у кућу, — »Иш, крепао!« Ако храни прасице. па прасици, као и до сад, халанљиво нарну на валов, — »0, пе најели се!« Ништа јој није право. Само мени, кад јој дођем и станем гдегод, где ћу јој бити на сметњи, — само мени ће онако... опако жалостиво: »Уклони се, рано!« Нана опет ћути, . . . ћути, брате, као камен. Ал да јој, на прилику, баба Стојна или и штене из Дудварске куће сркне крви, колико да се убола пчиодом, би се, бога ми, отровали. Само мени ће, на прилику: »Де, рано, то или то!« А и једна и друга стрепи, да бати и на сусрет изађу. Па кад тек хоће која што да му каже, то већ не знаш шта је. И до сад лепо,... ал сад, мислиш, разлизаће се као мед на хлебу.

Видим ја, и бати нису све козе на броју. Некуд ми дошао друкчи. Нема то, да жвиждуће као до јако, кад ради штогод. Нема ту, да онако весело с наном разговара, као пре. Не ћу ни да кажем, да мене не ће ни да погледа, а камо ли да се нашали или да ми прави двојнице од трске. Толики се, знам, момци воле, па . . . нису таки. Еолико сам га молио само и молио, да ми одел,е од зове пуцаљку, . . . ајак! Сви имају, а ја немам. Хоће да ми другови очи избију, гађајући ме танетима од зове из своје пуцаљке, а ја немам. — Направиће и мени мој бата! — кажем ја као бојаги. Али како прошло дапас, тако и сутра. Па нико ти се то сад више ии оиолико не трза, кад споменем мог бату, ни онолико колико пре. Шта је то, ббго моја? Кадгод мислим тако, а мени се све врзе но намети оно, гато рекла за бату баба Стојпа . . . Шта ће јој рећи оно теле, бог је видио! . . . Ал добро није. Није опа ни за кога што добро рекла. Проклество ли је,... урок,... нгга ли је? !.. Ни девојке ме више онако не мазе. А мој бата, чим смркне, . . . хајд под Дудварске прозоре. Шта пута не намири ни марву, кад дође из поља, него мора нана или дада да је напоји и потимари. А сачувај те боже сада даде! Пи папак не остаје на миру!