Стражилово

792

СТРАЖИЛОВО

је та струја већ прошла, па нестало оног старог громогласпог. Тек кад је при чаши вина, па кад, што кажу, винце удари у лице, иде још како тако. Засврби грк-Луку нос. А кад га нос засврби, то је знак: или ће се опити или љутити. До сад га није преварио. Увек је погодио као и жуљ кишу. Но можда му нос. предсказује оно друго. А и сам осећа да му стоји нешто за вратом. Да се случајно не догоди оно друго, целог пута премишља о томе, како да пита уредника за каква свршена приправника или млађега неожењена учитеља, и како да му разложи, за што то чине. Дуго није могао да пронађе згодан начин. Једио се већ. и на оног учитеља, што је отишао у Срем. ГПта се њега тицао поп и шта му је могао? Једио се и на попа и на чичаМију, па и на своју жену. Њој опет свагата падне на памет! Мало му је своје главобоље, него сад лупај главу и о томе. Да му је добити таког учитеља, који ће и попу бити по вољи! А на иослетку, мисли, кад учитељ буде његов зет, шта, му мозке поп? Кад посвршава све своје послове, оде у уредништво. После обичних првих речи позове уредника на пиво. Уредник му се није могао позиву одазвати, јер се морао журити с рукописима, али му је обећао, да ће после ручка доћи „на каву". Врати се Лука у гостионицу. Прегледа прво сгвари, и као човек, коме никаква брига не седи за вратом, наручи чашу нива. Мало по мало пунила се гостионица које свакидашњим гостима, које странцима. Грк Лука се напгао са својим пријатељима и познаницима, па ћа ћу, ово било, оно свило. Упитај се за здравље и развези о другом чему, на тако у разговору испразнило се баш доста. Грк Лука почео жмиркати и језиком заваљивати. Зачуди се, кад изнесоше ручак, а он, тако рећи, није гладан. Мора попити чапшцу ракије. Варате се, ако мислите да је грк Лука мокар братац, баш ако је и повукао мало више. Живи он врло умерено. Човек вам је то од рачуна! Него тако, кад се нађе у лепу друштву. Е, а ко не ће? Но судбина, ваљада, тако хоће, да се нађе у лепу друштву, кад год дође у варош. А он је, особито у млађим годинама, умирао за лепим друштвом. Но госпојаПерси се та лепа друштва нису свиђала, те га је и нагонила да се пресели у В., где тако рећи нису знали за тај лепи обичај. Откад се преселили, грк Лука је ретко кад одлазио у варош, већ тако, ако је нужно, а жена му не може. Данас га је пустила, јер осим трговачког посла, као што знамо, има још један важан. Било ту и више трговаца из околине, па засели сви за један сто.

После ручка дошао и уредник. Газговор се водио, о српској трговини, о некадашњој срећи и намретку Срба трговаца, а о садашњој невољи и пропадању. — Срби трговци, — говорило се ту, — били су свагда велики родољуби, а то су они и делом посведочавали. Преврнимо листове из књиге народиих добротвора, па ћемо видети, да су то махом трговци, којима је на срцу лежао бољитак и напредак народни. Је ли ваљало што урадити, они су стојали као један човек. Али, ето, дошло друго време. Тешко је Србину трговцу. Подсела га и притиснула са свих страна неверија, те с једне стране спречава напредак српској трговини, а с друге стране као пијавица сиса крв народу. Убиће га материјално и утући у главу, а ми још стојимо скрштених руку. Пренимо се један пут! Није, ваљада,још наступило последњевреме? Зар у нашим жилама не тече врела сриска крв? Зар је у нама охладнела љубав према брату свом ? Говорило се ту и препирало о многоме, а кад их винце још боље загрејало, онда, као прави Срби, пређоше и на политично поље, па удри носле и у здравице. Грк Лука се све топи од милина. Он највише ужива у таким разговорима и радује се, што види, „да је још јако српско родољубље". А онда све бриге и невоље отпадају, ни за што не разбира. Само зна, да је Србии, па у то ће ти име учинити што год хоћеш, само реци. А чашу вина искапити, то је маленкост! Ех, да га види сад од некуд госпоја Перса! У младо доба он је лако свршио с њом. Пољуби два пут, три пут, . . . протепа: „Душице, . . . голубице", . . . већ како се то каже, па мир ! Сад се тај лек некако не прима, а не мари, да му жена придикује. Да прави русвај по кући ? Гадно је, деца су велика. Пронашао је у том случају за најзгодније ћутање. Само би више пута уздахнуо и рекао: — Боже мој, бага ти жене немају ни труни родољубља! Ућутао грк Лука и не пази на разговор. Спустио главу на прса, загледао се у свој нос, па као, ваљда, мисли. У то уђе кочијага и јави му, да је време за нолазак. Извадио новчаник, да исилати гостионичару рачун и у том му испадне нека хартијица. Иодигне је. Била то признаница од администрације за стечај. — Е, гле чуда, — помисли — ја и заборавио на то. Добро те за времена подсетила. Исплати гостионичару, гато је био дужан. Опрости се са свима, а уредника позове, да му нешто каже.