Стражилово

810

моја расправа о Качићу па нашем приморју, толику је сада изазвао овај мој чланчић о Гундулићеву Осману и ја треба да моју мисао још боље развијем и да је браним од небрацкијех нападаја хрвацкијех. * * * У другоме нјевању Гундулићева епоса хоџа учитељ младог цара у великом царском савјету у очи његовијех припрема на нов рат савјетује га, пошто још није породом престо утврдио, да узме љубу Не робиву непознану Од кољена потигатена, Нег госпођу изабрану Свјетле куће, славна имеиа. Грчкијех цара и деспота Рашкијех кћери господичне, Рајска бјеше, кијех љепота Вјеху даром љуби сличне. Твоји ђеди тога цића Унуци су били цара: Славна Ивана Палкошића ђурђа деспота и Лазара. Осман прнма савјет и шиље Казлар-агу, куд му се велике државе простнру, да бира све госпође свијетле крви, рајске слике. На овоме иуту, чује у седмом пјевању за љепоту Супча.пице прегиздаве, свијетле родом на све и н е, о д к о љ е п а г о с н о ц к о г а, ђ у р ђ а д еспота и Јерине — тер најпречијем нутем иде управо пут Дунава к бијеломе Смедереву. У осмом пјевању Казлар ага долази у Смедерево, да нађе лијеиу Супчаиицу, кћерцу старца Љубдрага, Ки се унука унук зове ђурђа деспота и Јерине, Од киж име и сад слове Низ словинске иокрајине. Кад га је Казлар-ага пашао, стаде тврдијем заклетвама упрашати за његово племе. Љубдраг уздишући поче: Лазар деспот од Србије удаде своју кћер Мару за Вука Бранковића; од њих се рађа деспот ђурађ, а од ђурђа и Јерине опет Мара, коју обљуби царска сила; ал се цар још већма заљуби у плодне и богате стране, ђе је деспот владао ; он им поведе кћер у своје дворе за царицу и посла им коње по синове. Најпослије се подиже, да нм државе освоји и деспот једва жив утече. А кад га је

Бх>. 51.

Јерина стигла у Будиму, каза му, да су јој стигли гласови из Цариграда од сннова, да их је цар ослијепио, и да је на то иристала и царица им сестра. Кад је то чуо деспот, смртно ублијеђе и ријеч изгуби, па кад се расвијести проговори: »Пошто смо сва добра на свијету изгубили, немојмо у старости још у ропство турско иаиути. Него хајдемо пут: славнога Дубровника, ђе се госту држи вјера велика.« Али кад је чуо Мурат, да је деспот у Дубровнику, отирави у Дубровник поклисаре с даровима, да му предаду ђурђа, иначе ратом запријети. Ну Дубровник сред покоја, Ки од слободе круну стече, С мита од злата, с пријетње од боја Од вјере се не порече; Тако да исти цар охоли Чудећи се тада кличе: Цијећ тве вјере крепке толи Вијек ћеш живјет, Дубровниче! Тако се у овоме граду сачува деспот од зетовијех рука, кому сам ја унук од унука и од свега нашега трага не находи се разма ова м:оја кћерца, која ми је једини разговор. Изостављам нарицања слијепог старца за својом јединицом и њежие ћерке за старијем оцем, кад је из његова загрљаја отрже сила турска, јер би их требало од ријечи до ријечи преписати, као што је цијело ово осмо пјевање дивно над свијем осталијем; и за то сам рекао, да је ова епизода најљепши дио епоса Гундулићева. »А што је пјесник изабрао баш овај моменат из српске историје, унука од унука ђурђа Смедеревца, да његову црну судбину па овај начин оплаче, па да пјесниково ошјећање овђе баш врхунац свој постигне, ја говорим, да пије ствар случајна. К6 не види, ко не чује у овоме тужноме запијевању пјесников плач на гробу сриске државе и српске госпоштине?« Овако сам завршио моје носматрање овога пјевања. На ово ми у Задарском N. одговара стонски натпоп Л и ј е п о и и л и : »Пјесник, који би управ ошјећао срнски, не би за живу главу те худе невоље набрајао, које су се често нонављале у проклетој кући Бранковића, из које су произлазили потурчењаци и потуркиње, да управ сваку поштену душу облије страшно руменило. Па зар да би Гундулић тако несвијестан био, да се продичи оним, чим би се сватко застидио? Ох, ђе је била памет тобоже српској нашој омладини, да и она лудо залута и да

СТРАЖИЛОБО