Стражилово

Б Р. 51.

СТРАЖИЛОВО

813

знавалац нашега језика н књижевности, Ф. М. Анендини у нреводу тијех ријечи додаје у занорци: (МасесЈошсо). Сјетио се и он, да тко то мјесто прочита, остат ће и постат мало, зато је и додао: Срб-Мацедонац«. Дакле обадва ова листа, као да бише ми шћели доказати, да Александар велики није био Србин, да је Гундулић погрјешио ! Али ја нијесам ни рекао, да је Александар велики Србин био, ни Гундулићеву мисао за непогрешну прифатио: ја сам само навео, како Гундулић виндицира српству обале, према којијема лежи Троја укопана, и славу Алексансандра великога. На то ми В. к. одговара: »Онда се је мислило, да су стари народи трачки, илирички и т. д. били Славјани. Тако су ду-

бровачки писци у Овидијеву стиху (Тпа<;. 1ј1). 5. Е1е§. 12.): Јаш <И(Ј1с1 ^еМсе, 8агта1 ;'1 сесјие 1о(|1П — оно §еИсе вагтаИсе^ие превађали са словински«. Дакле Гундулић збиља није без основа онако пјевао. Само што је мјесго имена словенскога узимао име српско. За што су у опће словепски писци оне земље и народе називали словенскијема, а између њих неки дубровачки и далматински опет српскијема, је ли треба дуго узрока тражити? Ко га не види на први поглед у крви њиховој и језику, у ошјећању њихову у опће словенскоме и па посе српскоме? Ато.јеонобаш, диос! ега(; <!ешоп*1гат1ит ! (Свршиће се.)

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. ПИШЕ ЈОВАН ЖИВАНОВИК.

1.) Изашла је пре краткога времена књижица: „ Теотички термини у законодавству од дра В. БогишиИа, превео с руског писаног изворника Н. Дучић, архимандрит. (Прештампано из „Бранича"). Београд, штампарија задруге штампарских радника 1887." Ово је говор ученога дра Богишића на састанку руског филолошког друштва у Петроградском универзитету 13. јан. 1887., који је са рускога језика лепо превео наш књижевник архимандрит Дучић, на чему му мора сваки захвалан бити, који зна, од какве су велике вредности дела Богишића. У овој књижици, на стр. 15., стоји: „Ну шта ће да се ради с таком ријечју, као што је: дужник, која у народном језику означава и <Мл1та - и сгеЛког ? Може ли се заиста употребити та ријеч у закону у њезина оба значења, и ако јој их је дао народ? — Оба су значења именице; а у изговору ријечи, употребљавала се она у једном, или у другом значењу, нема никакве разлике; нема је ни у правопису; а правнички су: корелативие; шљедствено оне су једна другој готово сгалне пратилице. Послије тога, је ли могућно увести у какав закон овако правило: „Дужник (у смислу сгоЛћог) има право искати од дужника (у смислу ДећНог) то и то; а овај пошљедњи (т. ј. <М)ћог) од дужника (т. ј. сгесШот) то и то ...?" Јамачно се то не може ни помислити, јер би из тога изашла највећа забуна. Најпослије, ако се и прими ријеч дужник само у смислу <1с1)Јшг-а; онда је веома потребно тражити за сгеЉог другу. Да та ријеч може да не буде: ни вјеровник, како пишу у Загребу; ни иоверилац, како говоре у Биограду; видјећемо мало даље." На стр. 22. стоји: „Старали смо се. да горе докажемо, да ријеч: дужник не

може бити примљена ни у један законик у смислу сгесШог, ма да му је значење потпуно народно. Њу нијесу узели у законе: ни Нијемци, ни Чеси, ни Пољаци, ни Срби, ни Хрвати. Они су узели просто ропски пријевод ријечи: сгесШог (ШаиЈм§ег, убгћеЛ, \\ г јоггус1е1, вјеровник, поверилац). Питање је у томе: моЈке ли се проћи тога вулгарнога пријевода, којега народ не разумије, и замјенити га обликом створенијем на основу ријечи, која би одговарала у народном језику? Ја барем мислим, да је то у сриском језику могућно. У Вукову рјечнику налазимо чисто народни глагол: дужити, а значење му је исказао ријечју: ћећаир^еп сћш етег зсћиНе, сИсо тЉЈ с1еђеп. IIо што сваки сге<1Пог сћсћ вЉј сТећеи, то по мојему мишљењу није особито мучно створити из глагола дужити са завршетком подеснијем потеп уегћа1е, које би означило сге<И1;ог-а. Тај би облик, кад би се објаснио згоднијем начином, могао имати изгледа, да ће постати свакому разумљив." Ја ћу овде гледати, да покажем, како је то, да у српском језику ЛећИог и сгесШог значе дужник. Кад се на супстантив /\уг (<1ећћит) дода наставак бнђ , онда добијамо придев дужан (всћиИ%); а кад овај придев супстантивујемо наставком икз, онда добијамо супсгантив дужник <1ећИ;ог. Дакле, дужник значи онога, који је дужан, који некому дугује што. Али у Вукову речнику има и глагол дужити н. п. кога, ћећаир1еи с!а88 етег асћиНе, сћсо тјћ) <1ећег1: „дужи ме стотину гроша", па кад се на основу овога глагола дода наставак ђнв, онда добијамо придев дужан, који није у обичају, али је у обичају супстантив, који добијамо од овога придева наставком икб, дакле дужник. Кад знамо, шта вначи глагол