Стражилово

Б р . 51.

803

— Благо ли си тој, која се окује п>им! Тај је проћердао до тридесет хиљада бабине сермије, док је доигао до оно мало дерне дипломе! Да је потрајала још која мрака, не би пи данас дошао до ње! — Ал бар и зна, у што је утукао! — заузела се друга, за коју се говорило, да је у свакој чорби мирођија, а већ толики парови имају да захвале њену вештом заузимању на својој брачној срећи или свађи. — Камо среће, да се сви наши ђаци науче тако каваљерском, тако аристократском понашању! Него проведу толике силне године у првим варошима наше даревине и краљевине, па не науче, ни како ће да се поздраве с ноштеном особом, а камо ли да се знају понашати, као што треба, у фину друштву. Бојаги, пије им српски! Неки, о ком приповедају по вароши, како има тако заједљив језик, да ни најречитијој проводаџиници не би остао дужан, . . . е, тај неко, кажу, казао је на то, како су штипендије за наше универзитетлије тако мале, да поштен човек не мозке довољно ни карамбол да проучи, једва да дотраје за »картенгелд«, док би ироникао у све тајне комбинације тек — фришефирске, па да сме »ауфтретовати« као »салонман« за зелене столове тих »великих салона» »виших кругова, који дају тон друштвеној етикецији и варошком оговарању.« Готово сви климнугае главом у повлад, »у један брадоглад«, и загрмила би пивара од бурног аплауза, да тај исти не окрену своју стару ноту, коју нева, ево, бога хвалећи, већ ваљда десетак ситних векова, — да не поче изливати праведну срџбу не знам на кога, што су му после десет семестара одузели штипендију, те сад не може да полаже ригороза, па од једа скруни и шесту чашу хладног дрехеровца из свога »штамглаза« са лепим дебелим заклопцем, да му јед пе поквари апетит за ручак. То канда пеутрализира ефекат, што га постигао беше оним првим речима. И тако промагаи циљ . . . Еад се оио вече, носле ужине код госпође Дабижићке, лена госггођица Нелка свлачила у својој соби, да легне, дуже је негато него обично рагачегаљавала и плела лене витице своје бујне косе, да јој се коса преко ноћ не замрси. То свако вече ради, до дугае, пре него (Сврш

што ће лећи, да је у јутро не би кидала; али вечерас, ето, дуже нешто него иначе. Више пута повуче чешаљ, па не погоди по дугој коси него мимо ње. Као да јој се неирестано уплеће с витицама и мисао на онога »несноснога лептира« данас, који целог пута од Дабижићкине куће до њихна стана не нађе за вредно да нроговори с њом више, до оно тек неколико речи, бојаги, радује ли се и она, што ће доћи позоригате? Да гледи »лутке на позорници« ? Та, лутака има нред очима сваки дан! Њена лутка бар јој је увек била послугана: где је метне, тамо стоји; како је она намести, онако стоји; куд она пође, може и лутку собом понети. — А он је лутак целог света! Баш јој се допало то испоређење! Чисто се обрадовала такој мисли. — Да, да! Лутак је тај млади госнодин доктор! А с луткама ваља иоступати као . . . с луткама ! У том је била већ у постељи. Навукла на себе лаки покривач. А апђео, благо ли га њему, пољуби је у очице, те јој се па њих прилепи сап. У исти пар лебђаше госпођи Бајићки онај топли и зрачпи одсев с душе девојачке, тпто га је једва једаред, на своју радост, вечерас приметила на очима своје Нелке. — И она ноче да озбиљније живи! Остало ће бити брига маме твоје, чедо моје! И њој — лаку ноћ! А »код црвеног рака« баш у тај мах поче онај, гато се вечито тужи на некога, гато му је иосле десет семестара одузета гатипендија, те не може да довргаи својих ригороза, — бага у тај мах устао, да наздрави »своме другу од првог гимназиског разреда, с којим је делио и добро и зло, и радост и жалост и доцније као слободаи СШ8 асагЈегшсиз, који је већ на оном месту, с кога ће данас сутра моћи и хтети и смети загрмити: Ево, деснице! Напред, народе! Ја дижем заставу! . . . Браћо, мислим, да сте ме сви разумели, да то није пико други, него овај, који, ево, седи у нагаој средиии. А то је нага опће омиљени брат доктор Милан Савић!« Громовито: »Живио!« А из хаоса тога извуче се као на концу опо дугачко, опо скупо српско : »Мно-о-о-гаја !« ке се.)