Стражилово

2

СТРАЖИЛОВО

В р. 1.

АН г БЕ0 МЛАДОГ ЉЕТА. слика из нриморја. НАПИСАО СИМО МАТАВУЉ

свану небо ведро, а земља слеђепа. Црква дунком пуна. Над гомилом пламти полијелеј, кроз облачиће миришљава дима блистају се иконе, а одежда на старцу протопопу трепери, као 'но ти од жежена злата. (Њу бијаше послала Русија на поклон нашој цркви баш пред свеце.) Док сунце грану, бјеше одслужена и јутрења и летурђија, а за два пуна сахата нико се не маче са свога мјеста. Послије службе прото започе своје дуго слово. Поздравља паству с новијем годом, желећи јој свако добро, а на сваку честитку старац сјеца главом, као да га анђео из олтара голица по врату.... Док је то бивало, врата се ошкринуше, те се протура у цркву неки поморски војник. Мало га ко и опази, а не нозна га нико. Бјеше то момче збојито, румено као јабука. Гледа око себе, а смеје се. Па онда нривукоше и њега иротове наочари, као змијске очи птичицу. Тако је трајало и трајало. Једва се већ проповједник ноклопи, а у исти мах загрмјеше прангије у порти и звона зазвонише. Гомила правовјерних покрену се и размрви. Свак задовољно гута напору и хита из цркве. Неколицина, што бјеху ближе војнику, познадоше га. Свакоме се од њих лице намрачи, што он и не опази. — Ти ли си, Јовица! . . А кад дође? питају га. — Задоцнио се вапор, па смо ноћили на Широком, а искрцали се мало прије. Но је јји ми пана овде, знате ли? Сврнух у цркву ради ње! . . Они се згледнуше. Неки се нољубише с њим, па бјеж! А неки измакоше и без тога. Један постарији човјек започе: — Мој кумићу . . . ти не зпагп . . . Бог . . . Пак се заплака и отиде. Момка као да пушка уби. Поблијеђе, а ноге му почеше клецати. Пеке жене примакоше му се. Једна испијепа баба залелека: — Дошао си на весеље, Јово! На весеље мајци! . . Песретник, носрћући, оде устуиати испред жена. У два маха заусти: Ма ... — Али не мога изговорити.

— Отишла је к Богу иа истину! — забугари старица. — М а . . . Али и њему умрије ријеч у устима, те се стровали на клупу. Тјеше га женске, и ако им не разабира ријечи, «сјетан с обореном главом, као онај који за матером жали». (Псалам 35. ст. 14.) А анђео младог љета шапће му: — Плачи, Јовица, суза не штеди, јер је то једино, што још можеш дати својој мајци! Тужи, дијете, али и помишљај, да нијеси сам, коме тугу доносим, јутрос на уранку, сутра, ондан . . . и тако до краја у низу дана! . . .

У изласку народ се помијеша за трен, пак се одмах разграна: сељачка рука на по се, а на по се капутлије. Хоће чељад да се мало поустави на тратини, да се једно другог нагледа у светачном руху. На све стране разлијеже се: «На здравље» !... «Сретна нова година» !... Коледа дјеце зађе ио тишми; свако носи но иаранџу, а старији удјевају у њих ко грош, а ко макар и новчић, и тијем је колендисао малишу, Сишо Милетић натаче нараиџу на мотку, скупи дјецу, па стаде обигравати с њима свакога по ново. Народ се смије и свак вели : «Ка' Сишова работа!» А и јест му све доликовало! А и бјеше у свем одвојио од осталијех својијех врсника, весела му мајка! Ко је радивоја у сваком тежачком нослу, ... ко је коловођа, гдје се игра , . . ко ће људски шалу заметнути , . . ко, до Сишо Милетин! Да је уза то Сишо имућнији, оида би му свијећом требало тражити прилику у цијелом Приморју. Али томе не бијаше крив Оста нејак и инокосан након оца, са болежљивом матером, са двије удаваче у кући. За дуго се момче одирало, да намири све, да се дуга отресе, па му Бог и поможе: сестре ноуда на вријеме, а оно своје сиромаштине утврди, ако и не умножи. Стара га нагоњаше, да јој доведе замјеницу. Он би јој обично одговорио: «Хоћу, валај, испросити је онога дана, кад ми о томе не споменеш!» А у томе не би много запињао заиста, но гдје би се јавио, одазвали би му се радо.