Стражилово

4

СТРАЖИЛОВО

Б р. 1.

размиче. Чује, како јој се диве: »Ха, красне невјесте! . . Како јој лијепо слиши бијела хаљина ! . . А и дјевер је красан момак, баш према њој! . . Штета, што нијесу пар до вијека!« На то се Розина грко насмјехну и наслони се јаче на дјевера. ()н, престрављен, пита је, да је не снађе невидовно зло, а она га само гледну млијечним очима, са чега дјевер поцрвење . . . За њима су кумови и сватови са младожењом, два и два, а за поворком се вије силан мирис од муска, што је веома мио ситној господи. У томе прође испред дућана свога вјереника и намргоди се. Учиње јој се, да га гледа у прљавим хаљинама, како се укочањио на прагу и турио руке у џепове. Нека бабускера, дроњава и гадна, носи под опрегачом празну стакленицу пут дућана, а он хитпо оде, дајепослужи. За тијем јој се предочи нешто горе. Сјети се, да га је гледала ирије три године, док још бјеше шегрт, како ваљаше једну бачву од магазе до дућана господарева. Бјеше гологлав; ногавице на кољенима надуле му се, а руке му црвене као два голема рака. И она, кћи једнога царског чиновника, да се уда за чивитара ! Али шта ће? Хоће ли сиједе илести? Е, судбино, судбино! . . . »Него, мора да му радња иде добро, кад хоће да се жени,« тјеши се опет Розина »А није лош, а заљубљен је у мене до уншју, па ће ми угађати ! Гдавно је, да се онростим проклетијех дјевојачких окова.« . . . Па ондајој се предочи пространа дворница у читаоници, окићена и освијетљена. Муж је прати до врата. иак се уклони у другу собу, гдје се купе старији људи и они, који не умију ни играти ии понашати се у фину друштву. Гизделини се клањају и удварају Филовој госпођи, али се она приљубљује своме вјенчаном дјеверу и у његову се загрљају обрће уза свирку. У тој сањарији бјеше Розина дошла до пред кућу. Ту се устави и метпу руку на чело. Учиње јој се, да чује неки глас. Обазрије се. Не би никога. Онда нанери боље ухо и разабра баш јасно пјесмицу Анђелка младог љета, дивну пјесму: „Тра-ла-ла, „ Ла-ла-ла! * -x- * У најпрљавијем крају заграђа, ондје, гдје бедеми бјеху разорени, прије дана изађе нека женска из једне потлеуше и загледа сеуједну повелику звијезду, која трептијаше на истоку, а већ почела бјеше блијеђети. Звона огласише

јутрењу. Жена се нрекрсти, пак се врати у своју јазбину и повика: — Устај, Јакове, ено звони! Нешто се узврпољи на кревету и замумла. Она га откри. Оно се нокри. Жена срдито баци покривач на тле, и поче да виче, иропирујући огањ: — Дижи се, не диг . . . Немој да се свађамо бар јутрос! Јеси ли се преклињао синоћ, да ћеш данас у цркву ? . . Хајде, да не речем: рђо људска, хајде се помоли Богу, не ће ли ти просвијетлити памет! Хајде се помијешај с браћом барем једном у години ! . . . Јакеља (тако га свак зваше, осим жене), окошт, црн, у жуткасту рубљу, сједи на кревету и гледа крвавијем очима, не као из главе, но као из пећине. Док је жена грајала, ои се штипао за палац од ноге и чешкао но глави; а кад она утоли, поче он, промуклијем гласом. —- Е, хоћу, Като, хоћу, де! Али онај . . . оно . . . — Ево ти све, што треба! — обрну Ката мекше и постави на ковчег велику здјелу с водом, па му онда привуче столицу, на којој бјеше нреобука и светачне хал>ине. . . . Дијете заплака у колијевци. Жена га узе на крило. Бијаше блиједо, краставо, готово слијепо. Јадна мати поче му тепати, на га подоји. Јаков се за дуго брл^укао, а за дуље облачио, и тако би, но свој прилици, зачамао до сунца, да му жена не поможе и да га не истури ван. Цибрина га протресе мало, те пође нагло, али се брзо умори и стаде. Иоче да пуни лулу, за колико би други и испушио, па опет крену лагано, погнут, као да иремишља нешто крупно. Кад хтједе да пређе цесту, што раздваја заграђе од града, видје човјека, гдје гони натоварено магаре, и устави се. И магаре стаде, кад је било поред њега, као да је знало, е ће се заметнути разговор. — 'бро јутро! — називље човјек. — Бог ти дао добро! А ти си то, Ловро! — А ти си то, Јакеља! На здравл.е ти нова година! — Вала, брате, и теби! Па куд си то уранио, болан? — Ла ето у млин! — Па како у млин, данас?!