Стражилово

Б Ј>. 1

СТРАЖИЛОВО

Е, Пипе не мога већ одољети, но крену. Али у тај мах Јосо донесе каву и један листић на служавнику. — Шта је то? — Па, ето, знате . . обичај! . . . Пипе прочита: »Честита нову годину, Јосо Шкарић, кафетијер«. Пипу би мило, па му даде пет гроша. —- А хоћете ли ви у цркву, господине Пипе? - пита Јосо.

Те просте ријечи падоше на душу Пипову као-пласа леда. Јосо бјеше развукао усие, а у томе подсмијеху младићу се учиње, да види подсмијех свијех онијех, којима је проповиједао . . . нове мисли. Па надувши образе, издуха млаз дима пут свог десног рамена и тијем отпири Апђела, који га у мало не наведе па добро. — То је лудост, Јосо. 'Го је за глупаке, да иду у цркву! —- рече и пође.

т ВРЕМЕНА П Р И II 0 В Е Т К А И 3 С ПРВИ

Д* зкурбала се цела кућа. Јест, до душе, у род ће се, и то у род, ^ " као у своју рођену кућу. Али на село! Па остати иа селу неколико недеља, као тто намерава госпођа Ната, то је, као што опет ропта њена кћерка, госпођица Даринка, кад је у варогаи „велика беседа" рад преноса костију Бранка Радичевића, „толико гладних Мисирских година". Понда не може госпођа Ната, да не понесе гатогод сестриној деци. То ће да буде радост од деце, кад им тетка из варогаи разда поклоне! — Боже мој, секо, — рећи ће, до душе, као и до сад, Ката Нати, — зар то мора бити ? — Немој ти ту мени! — одговориће опет, као и до сад, Ната Еати. — Знам ја, гата је дечја радост. Коме ћу, ако њима не ћу? Да је њихов отац жив . . ! — И.твоја јединица, — сад ће опет Ката Нати, — нема никога осим тебе. На то ће на.јредовније пустити и Ната и Ката који уздисај и сузу у спомен својих покојних, па ће нрећи на други разговор . . . Тако негато, ваљда, замигаља у себи госпођа Ната и сад, па купи све гдегод гата, као да не ће на пут него, сачувај Боже, на онај свет. А ето ти и опет, већ по толики пут, госпођице Даринке, јединице јој кћерке, па ће оиако срдито и опет, по толики пут: — Ца бага сад?! Та, за који дан ће да буде велика беседа у корист преноса последњих земних остатака Бранка Радичевића! За Бога, мама, . . . И опет бадава! И по толики пут бадава! Мати иавалила, те навалила: — Хајдемо! — вели, па: — Хајдемо!... Идем, — каже, — да видим моју Кату. Давно је, — каже, — нисам видила, па сам је се зажелила. Она,

САД ЈЕ ТАКИ! Р ПСКОГА Ж И Б О Т А. ДЕО. да Бог ме, не може никуд. Знам, како је. Не да се кућа оставити ма на ким. Ту је живина, на треба нахранити и скоткати! Ту краве дочекати, па иомусти! Па ваздан другога којекаква посла. Понда дућан! Истина Бог, није Бог зна гата; ал ако не цури, о.но канље. Па не може се, сачувај Боже невол>е, затворити . . . Е, иа идем ја њој. И тако бадава Даринка моли и преклиње, плаче и дури се, да мати одгоди, „бар док прође беседа!" Шта је госнођи Нати до беседе! — Ја сам, — вели, — за то већ стара, а ти си ми, кћери моја, јога млада. То је већ сувигае! Шеснаест година, па јога млада за беседу! А била већ и пре тога као ученица више девојачке гаколе на беседи сваке године по један пут! Прохтело се госпођи Нати, да види своју сестру, бага као да јој је, не дај Боже, према глави. Сад се, Бог ме, „не да већ никако ни преиначити"; јер је и јавила Кати по њену Јовану, кад ономад бегае у варогаи код ње, јавила јој, да јој се ово дана нада. Тако су јој сад сва деца на окупу, иа јој јога неје била . . . Ту је и кочијаш Трива с колима. Послужавка Криста трчи то у собу то на дворигате, а никад празних руку. Мајсторица трчка за њом, да и она што прихвати. -— Да нисмо гатогод заборавиле? — пита госпођа Ната, а крсти се и стала на потегу, па се ухватила за лотру, да се иопне на кола. Даринка се већ наместила, а надурила се, бојаги, па јој одговара: — Све је ту. — Боже, номози! — нрекрсти се и номоли се Ната, па се успе на кола и ували у седигате. Сео и кочијага. Таман Трива притегао узде и замахнуо Бачком