Стражилово
ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ
БРОЈ 10.
У ИОВОМ САДУ 10. МАРТА 1888.
ГОД, IV.
ТАТА.
ц р т а и з НАПИСАО Т>.
I.
^ад се оно разнесе глас о њојзи , жалио ^сам је. Још се могла поправити, ал' као дајерадила некоме уз пркос. Много се ■гада по Сарајеву о н>ој проносило, а она ни у шеснаест . . . —• Тата ашикује са оним доптљом! — говориле су њене другарице међу собом. — Са којим то, Јованка? — Р1ма л' ђозлуке? — нодсмехну се Мара. — Има, Маро, и то само на једном оку. ђаво би ју знао, како моЈке с њим да аптикује? Не бих га ја могла иогледати, да се не смијем. Прави Швабо од пете до главе! Онај високи шепшр стоји му баш к'о мени фес арнаутски. Па тек она брада! К'о да је од пљеснива дувана начињена. А Тата мисли, нигдје га нема. — Е, па само кад је господин! Знаш, да је увијек говорила, да мора бити госпоја. И послије се све више о Тати говорило. Другарице је се почеше клонити. Десио се ја једном пред »Европом«, кад је на улици исмијаше. Јованка и Мара гледале нешто у излогу Протестанова дућана, а Тата изиђе из дућана, паслони руку на Марино раме и придружи им се. — Шта вам се то допало? - запита их. — Твој Швабо! Па се измакоше од ње. — Е, гле! Допада вам се ? — Да бог ме! Особито брада! Па се заценуше од смија. Послије одоше, а она оста збуњена. Стала и замислила се . . . Опе црне очи засвијетљетпе, рекао би, јонт
САРАЈЕВА. ЈОВАНОВИЂ. више поцрњеше, а уснице јој се напућише, као да ће заплакати . . . Либада јој везена спрам сунца затрепери, а кадива поче да се прелијева, као трава кад је новјетарац залелуја. Груди јој се дижу и тону . . . Осврну јотп једном главу за својим другарицама, па онда снуждено оде кући . . . II. Ни један Сарајлија из главне улице не би отишао на Козји мост беспослен. Ја неко вријеме уобичајио, па немам глади, док не одем. Обичпо пролазим Алифаковцем. Тамо стоји и Тата. Често је виђам пред уличним вратима, гдје шупљика или златом везе чеврме. Нека ме чежња ноче морити, да се с њоме проразговарам и да јој кажем, шта се о њојзи ио вароши говори . . . Тога ради баш се једном упутих горе. Она сједи пред кућом на трави. Сад се не сјећам, тпта је радила. — Добра ти срећа, Тато ! Како ти ? — поздравим ју. — Добро. Како ви? — упита ме. — Ето, баш амо пођох до тебе. — До мене?! — а сва поцрвењела. — Да! Хоћу, као брат сеји, нешто да ти кажем. — Можда бих погодила? — Онда још боље. — За барона? —- За њега. Обоје заћутасмо . . . Ја збуњен почнем: — Чула си шта говоре? —• Све. . .