Стражилово

СТРАЖИЈОВО

т т ЂШАШ, 90УКУ 1 ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 13.

У НОВОМ САДУ 31. МАРТА 1888.

ГОД. IV.

Антао туге. а распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру, Ја видим небеску слику. Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони. Анђео то је туге. По дубравама тамним Њезина тужна песма болно и слатко јечи. У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима боле гони; Она га у небо диже, дајућ' му криоца своја. .. Музо! Хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја.

УЧЛ/М/М/ДТМ Ј-ти.'."—

Војиелав.

дух времена сад је таки!

ПРИПОВЕТКА

,ош неЈе ни крочио преко прага, хгоји води ^Ј|из блаженог царства безазлене идеалности у *" суморно царство безобзирне збиљности, . . . још на њему лептирски прах слатког ђаковања, не додирнут незграпном руком оне немани, која сад дрско телејише упљувке своје подлости и себичности разним „интересима напретка" и „разлозима норетка", сад, опет, да замедља бљутавост свога лицемерства, тепа час о „пријатељству", о „побратимству", о „услугама", час. о „побожности", и тако даље,... још Бранко Стајић, тек да наврши свој 1;пеппгат рћИоворћГсит, неје ни ступио у „јавни живот", па већ, ето, у туђој руци маљ, којим би себичност дакује своје планове! Играчка туђег ћефа! Зар је тако гадан тај јавни, тај практични (и како га још све зову) живот. кад се тако склапа брак, тај темељ свему животу и поретку у друштву ?! То ли је, дакле, узрок, да се ујак тако смиловао

И 3 С Р II С К 0 Г А Ж И В 0 Т А. ПРВИ ДЕО. (Наставак.) | сада на свога сестрића, те га призвао к себи! ? Призвао га тек сада, када је, тако рећи, већ на прагу, да буде свој човек, а за толико година до сад не занита ни самога себе, како је том дечку? Па за чију љубав и сада ? . . . Еукавни човече! За то ли га, дакле, обасипа толиком нежношћу и пажњом она, која је новод, да је мати његова морала изаћи из куће брата свога као пребита сирота, да је и после тога с братом мрази ? ! Ко зна, каквим је блатом каљала име његово и његове матере, да замаже очи слабом човеку, па да себе боље угнезди?.. Гадни створе! Је ли могуће, да и кћи њена зна за те материне вигове, кад се свагда онако наметљиво понашаше према њему? Је ли могуће, . . . тако млада, па тако покварена, тако ниско пала! . . . Јадна душо! Оно инстинктивно неповерење према свима у попСтевановој кући, па и према самоме ујаку, с којим их је до сада Стајић све предусретао, он, који је ина-