Стражилово

ГТРАЖИЈОВО

тт ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 15.

У НОВОМ САДУ 14 АПРИЛА 1888.

ГОД. IV.

У СПОМКНИЦУ ДРУГУ ВЛАДИИИРУ С. ЦОНИЂУ.

Живот је људски што и дим, Чаробне, тужне слике лете с њим; За један трен, за један час, Иа као и њих нестаје нас И само празна успомена Остаје даље за времена.

Мој драги Цоне! дан ће доћи, И запитаћеш себе сам: Ах, где су оне бајне ноћи, И где се деде онај плам? И пријатељи где су знани? И где су моји млади дани?

Јер наш је живот што и дим, Чаробне, тужне слике лете с н>им Залуд их натраг зовеш себи, Време се смеје њима и теби.

САСТАМК. ПРИПОВЕТКА ИВАНА С. ТУРГЕЊЕВА.

Војиедав.

| едео сам у брезику у јесен, око половине септембра. Од рана јутра сипила је ки' шица, а замењивали ју покаткад топли сунчеви зраци; време је било непостојано. Небо се час све вавукло лаким, белим облацима, час се нагло рашчистило местимице, и тада се иза облака, што се разилазили, указивало на тренутак небесно плаветнило, јасно и красно, као лепо око. Седео сам и слушао и гледао у наоколо. Шуштање лишћа једва се чуло над мојом главом, и по самом њиховом шуму могло се погодити, које је доба године. То не беше весели, осмешни трепет пролећа, не меко шушкање, не дуги говор лета, не бојажљиво и хладно тепање позне јесени, но дремљив шапат, који се једва чуо. Слаб ветар је лагано додиривао врхове дрвећа. Унутрашњост гаја, влажна од дажда непрестано се мењала, према томе, да ли је светлило сунце или се закрило облацима; за час је било све обасинуто и као да се одједаред све насмешило: танке гране не сасвим честих бреза нагло су примале нежни одблесак беле свиле, листићи на земљи одједаред засветлили и преливали се као злато жежено, а кра-

сна стабла високих, кудравих папрата, већ украшених својим јесењим цветом, што изгледаше као презрели виноград, помаљали се у непрестаном преплету и укрштавању; за час опет нагло заплави све унаоколо : јарке се боје изненада стадоше гасити, брези су стојали сви бели, без блеска, бели као тек пали снег, којега се још није коснуо луч зимњега супца, што хладно игра, — и покрадајући се, лукаво поче да ромиња и шапти по шуми ситна кишица. Лишће по брезима било је још скоро са свим зелено, и ако је приметно побледело; тек је гДе-где стојала ио која још младица, сва црвена или сва златна бреза, и могло се видети, како је јако запламтела на сунцу, када су је пробили зраци, што се светлећи омицали по честој мрежи танких грана, које се цаклиле од свеже кишице. Није се чула ни једна тица: све се скриле и заћутале, само је покаткад зазвучало челично звонце насмешљива, гласка сеничина. Пре но што сам застао у овом брезику, прошао сам са својим псетом високи јасик. Ја, признајем, не љубим одвећ то дрво — јасику — са њезиним бледо-лиловим стаблом и сур-зеленим, ме-