Стражилово

272

СТРАЖИЛОВО

Б р . 17.

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. Р.УС1Ш ПБСННШТВО .V СРИСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. Светозар Мл. Бајић, учитељ у Црепаји, побележио је и нослао нам овај спис.ак превода с руског: — Толкован1е божественне л 1 тург 1 е. Разд г ]>ленно на седамБ пропов^дш узт> светв1и велиши пост г б . Преводпв сгб россЈискога. ТрудомЂ Школаа Вуиновича свшценника Благ. Обтцества ТрхестинскогЂ. У Будиму, писмени крал. Свеучилишта ПештанскогЂ, 1846. год. 75 страиа. — У „Воивођанину" календару Милана Д. Рашића, издатом у Бечу за 1857. год. на 50 стр. има песма ЦарскГи дарт^. (Ст> рускога) а потписан је Р. М. — У „Земљаку " 1870. год , који 1*е у Новом Саду пок. Ђорђе Рајковић кратко време уређивао, има на 38. стр. Беседа о страшном суду, превео Милутин Петровић парох, не стоји од куда, али биће с рускога. — У „Даници" 1872. год. на стр. 54., 69., 85., 101., 117., 136., има Тургењев. Из ВгШсћ <3.иаг1;ег1у Кеуге^. Не стоји, од кога је превод. — У истом листу исте године на страни 73., 90., има Нешто о васпитању деце. Из Бјелинског превела М а р и ј а Л е б е д е в а. — У истом листу исте године на стр. 59. има Ј е д н а реч учитељима. С руског превео Т>. Р. (Ђ о р ђ е Рајк о в и ћ ) — Надежда. Прииоветка из руског народног живота, иревео X II. (Лука Поповић). — У „ Иапчевду" календару за 1881. год. на 40. стр. има Срећа и несрећа. Белорускога народна приповетка. Потписан је Р. Ј. II. — У овом броју ево први пут Окоњскога у српској књижевности. Да га прикажемо. Владислав Окоњски (право му је име: Александар Свј ентох овски) је вођа пољских позитивиста. Родио се у Казимјержу, сад је човек својих 40 година. Изишао је врло на глас као приповедач са неколико својих приповедака, које су махом изишле у листу „Мо"тпу". Том је листу био и уредник, док није, у Варшави, покренуо научно-литерарни недељни лист „Ргал^^а". Реалиста је; само му реализам није настран као Француски, већ је чисто човечански и етички оправдан. Љубећи од срца свој народ, није тесногруд, као што су обично његови земљаци. Жарка љубав према човештву уздиже га кашто дотле, да превиди разлику народности; љуби и ноштује поштена радника, који својим знојем натана ма чију земљу па и његову „мајку Пољску", и од свога рада поштено живи. Осим приповедака писао је и драме (Аспасија, види 1. број „Стражилова" од године 1885. међу књижевним белегакама, и т. д.), а норед тога, бавио се озбиљно и бави се о науци, тејеобогатио пољску науку многим научним студијама и расправама. Изврсно је превео на пољски Љнге-ову Историју материја.лизма, Брандесове студије из литературе и т. д. — У прошлом броју споменули смо на овом месту израз,

који до сад није био уобичајен у књижевности нашој. Тај је израз „шмоцовлук". Да га објаснимо. У неком делу Србије употребљава се тај израз, кад хоће њиме да се карактеришу силом-стихови, т. ј. такви стихови, у којих с.е више гледи на слик или срок, него на сам смисао. Немци зову такве стихове „КтиеГуегзе" или „Ке1т сИсћ оДег 1сћ Мзз (Исћ". Као многи изрази, постао је и тај случајно. При једној здравици хтеде домаћин да наздрави госту, ком беше име Јоца. Он поче: „Мој мили Јоцо!" Како му пак на брзо не паде никакав слик на памет, настави: „Мој премили ТПмоцо!" Смисла да богме да нема тај слик, али наздрављач није смисла ни тражио; њему беше само до слика. Тако постаде тај израз, који се у неком деиу Србије одомаћио. Зашто да га не усвојимо и ми, кад одговара потпуно оној врсти стихова? Зовимо дакле те „паметне" стихове — „шмоцовлуцима". — Добили смо пре неки дан књигу, којој је натпис: Т е о р и ј а прозаичког (!!) п и с а њ а, н а п и с а о и примерима расветлио В. Тубић. Прочитали смо па се на жалост уверили, да писац нема позваности за тај посао, којега се латио. У предговору додуше и сам признаје да се „при нисању овог делцета руководио у свему немачким? и мађарским књигама ове струке", али се нама чини, да му није испало за руком, што је „гледао", т. ј. да „све, што је код њих за добро нашао, у овој књизи на што краћи и згоднији начин у једно слије и споји." Цело је некако не исцрпљено, рађено овлаш и олако. Та и како би иначе човек могао пропустити овакву дефиницију: „Пирамиде, то су четвороуголна здања, којих стране на четири стране света гледају и са темељом тројеуголник сачињавају а озго се у један оштрац стичу" (стр. 34.). Немамо при руци други део Колтајеве стилистике, али смемо поуздано тврдити, да Бајза, из кога је преведено то о споменицима старога Мисира, није могао тако деФинисати пирамиду. Такво бисмо здање баш ради били видити и писац би добро урадио, кад би нам га можда у другом издању свог дела, у слици приказао. А како је слепо иисац преводио термине, нека нам за пример послуже „речни обрти" (стр. 53.) „узриће" (на истој страни), „протиборство" (страна 52.). „Фигуре за буђење чуства и осећања" (стр. 60.—61.) „расветљује" писац примерима из наше уметничке појезије но за „појачавање" нема куд, него се мора оиет обратити Цицерону, који му је највише примера дао за „Фигуре за лепо пре/70давање и иријатно убеђивање", иа ту — признајемо, нрви пут у свом веку — видимо, да је Цицерон говорио и рго Уегге (стр. 61.). Још једаред изјављујемо, да дело то није рађено помњиво и савесно те га не можемо никако препоручити као књигу, која би кадра била испунити пишчеву жел^у, „да свима, а нарочито младежи српској од користи буде и вољу јој на рад потстакне." — Др. О с к а р А ж б о т, јавни ванредни проФесор словенске Филологије на университету у Будимпешти, написао је за Мађаре кратку практичну руску граматику која је ово дана угледала света у издању Сингера и Волфнера у Будимпешти.

САДРЖАЈ : Дух времена сад је таки! (Наставак.) — Чика Зоран. (Наставак.) — Кљимек Борута. Прпповетка из пољскога живота. Написао Владислав Окоњски. — О кнезу Лазару. (Наставак.) — Кемија за последњих педесет година. Говор X. Е. Роскоја при отварању „Британског друштва" у Менчестру. — Књижевност. Монах. Спев Милорада П. Шапчанина. Приказује Милан Савић. — Ковчежић. Књижевне белешке.

СРИСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИВА У Н. САДУ.