Стражилово

280

ОТРАЖИЛОВО

пространа соба, а иза ње комора. У то.ј соби Јаиова жена, постара и мршава, намешташе у тај мах квочку на јаја, кад је наишао Кљимек. — Хваљен Исус! — На веке векова. — Јемачно не иознајете — Кљимек. — А! одговори, кагледајући пажљиво, кад ју љубљаше у руку. — Од куда? — Из бела света. Шта има ново ? — Свашта. Ето Кашка лежи, јер ју грозница тресе, а стари се данас једва догегао до куће. Испод кожуха на кревету одазва се тихи јек. — Какав је радин? — Насипају пут до Рибника. Где си ти сад? — Овде сам се данас погодио, па ме данас и исдакаше. •— За што? — Јер сам мало прилегао. — То је врзино коло, а не двор. Да га хоће земља да прогута. Куда ћеш сада? — Не ћу никуда, остаћу овде, а-међу тим, даћете ми половину колебе. — Човече! —- повиче Јанова гневно — бојиш ли се Бога ? Млад, здрав, па да нам отимаш ту кукавну собицу! — А шта ће вам? — Не могу ваљда истерати свиње на поље, нису пси? — 0, оплешћу ја њима свињац, стаће сви. — Нема ни прозора, прокисава. — Да спавам на путу, већма бих киснуо. — Пфуј! — пљупу Јанова — баш си поган. С олтара би здерао. — Е, с вама говорио, ил' лајао на месец, то је једно — рече Кљимек, па изиде. У колико је Јанова по нарави била себична, а од тешке невоље на све лакома, у толико је њен, под папучом, муж радо са сваким делио, што има. Елем без по муке поможе он још тај дан синовцу, да пресели свиње у ходник. Кљимек не имађаше ни трунка сламе, а уз то хтеде да растера бригу и тугу, која га час по тишташе у дупш, па оде насумце у крчму. Онде га раздрага игра и баварско на ту и преноћи. Сутра дан, зором, поче да уређује стан. Почистио је, извукао ђубре, запушио разбијене прозоре и јога му једина мисао беше, како да изветри собу од задаха пређашњих становника. Но из те га неприлике избави ненадан случај: добије позив, да дође у суд због Клајна. — Поотвараћу прозоре — говораше сам себи ако ме стрпају у бувару, стан ће се дотле изветрити. Можда не толико због тужбе Клајнове и приЗ нања Брестова, већ за то, што је суд јемачно по-

гаћао, у каквој је Борута неприлици и знао, да је рђав ваздух у његовој соби, па му је поклонио бувару на две недеље дана. Брест не само да се одрекао ракије, коју је од Кљимка заискао, него га је чак и избегавао. Јер он је једини био сведок, кад се Клајн преврнуо, те је својим признањем у његову корист највише допринео, да су Боруту стрпали у бувару. Колико је било у том признању истине, а колико жеље, да се одржи на свом месту, ми се не ћемо домишљати. Али тек да задовољимо свачију радозналост, допустићемо, да самољубље, које није никоме одвратно, није могло бити ни Борути, и да је, кад је запитан у суду за појединости тога догађаја, најпре мислио на себе, а иосле на пријатеља. Ипак би се свако преварио, који би помислио, да је Борута за то замрзнуо на овчара. Ни најмање. Он мишљаше, да му је казна врло природна, у неку руку праведна, па чак и добро дошла. Измучен навалом свакојаких утисака и узнемирен, што нема места, где да се склони, потребовао је да у миру уреди своје мисли и да заснује план новоме животу. Кад се вратио из буваре у своју собу, једва је, после дугог испитивања носом, осетио трагове задаху пређагањих становника. Баља признати, да је то била нодједнако заслуга и септембарског ваздуха и Кашкина, која се не обзираше на материно дурење, те изапра сроднику под или боље остатке на њему. Но то јога није ништа, јер Борута нађе и прозоре затворене дашчицама и навиљак сламе у буџаку, покривен старим ћилимом, којн је јемачно некада био плав. Стрица не беше код куће, стрина необећаваше срдачна дочека, те за то се Кљимек само осврну по соби и већ хтеде да изиде, ал' на отшкринута врата завири Кашка. — Сагни се, лудо — повиче весело — јер ћеш сгињити нос. Отац је у послу ? — На раду — одговори она бојажљиво, заставши на прагу. — Шта је, тресе ли те још грозница? — Данас не. Борута извуче из џепа земичку и парче кобасице, што је купио, кад је изишао из буваре, па је пружи Касији. На, једи. Касија се у први мах застиде, али најзад се полакоми на залогај. Кљимек задовољно гледаше на њему румен, тим више, што је она планула на доста лепом лицу. То лице не беше уметнички лепо, не имађаше опих црта, које су обилежје поправљене људске расе, ни оне деликатности. која је последица брижљиве неге, него беше округло и румено као јабука, право сеоско лице, из кога се номаљаше пра-