Стражилово

290

Б р. 19

кући донети. Кад је код куће, мисли: где 1>с тражити. Деца к'о деца заларме као чавчићи: гладни смо; а добросретном оцу зар је лако чути: гладан сам, а леба нема. И тако с јада на невољу, проживе и дочека под седином, да му најстарије дете отвори за себе радњу. Као кад би нешто слеп прогледао, тако и њему свану. Оно није толико себе ради, но што виде, да му друга деца не ће скапавати под туђим плотом. Два. мушкарца, што је имао, дао на занат, а још, да се каже, остала му на врату девојчица — женско је и где ће с њом. Отвори му Миодраг радњу — дућанчић као добра кутија, ал је тек своје. Док је био на занату, газда већ где није могао није га хвалио, а и заслужио је. Имао је газда у њега вере, к'о у рођеног сина. Све, што је у дућану, и чекмеџе, све остави широм — и само ако би Бог видео, ал Миодраг гледа на то к'о у туђе, а чува као своје. Сад му је дућан у кривом сокаку до нротине баште. Како је за оно мало посла довољан и сам, није ни узео шегрта. Кад нема кога да што пазари, а Миодраг седне иза тезге, опре леђима о столицу а ногама се одупре о тезгу. Седи тако и загледа се... Гледа, гледа ма у шта било, па кад му већ очи не виде, мисли . .. а њему одједном дође нешто празно и као да је шта изгубио. И како га то докопало и пренуо се, а још му онако. Осврне се овамо, осврне се онамо .. . нешто фали. Није, види, што му је дућан мали ... ни што нема муштерије ... и не би то престало баш и да има шегрта... . Ајак! Изађе пред дућан. С висине сунце греје, небо к'о срче ведро . .. дрвеће се осамило по баштама и једва се креће од поветарца.. . На крову и ио сокаку лепршају се врапци . . . Тамо по који иде у чаршију; онамо негде чује да кола тандрчу . . . Очас се чује какав жагор па опет тишина. Све је то к'о сваког дана. Да има нечег има и — ама он то не би казао, мањ' попу на исповест. Не би, чини му се, могао рећи никоме страном, а својима ни помислити. Ни девојке не окрећу главе од њега. Ретко је кад, кад се две из комшилука састану, а да га бар не номену. Тек ће она из доњег краја запитати ову овамо: — Шта ти ради гараво момче ? — Шта ја знам! Мери ваљда пасуљ. — Мери, слатка, пасуљ руком, а тебе.очима. Којој би и било криво, кад тако чује ? Ал да се само не ода, стегне усне зубима, па ће к'о бајаги љутито:

— Ти и не знаш друго да говориш но то. —- Као да није истина ? — Па и ако је, па шта?! — Ништа, ништа . . . тек онако ! Тако Миодраг поче да корача својим ногама по свету. Знало му се време, к'о што сат на торњу пзбија, кад јутром дође, да отвори дућан, и у мрак, кад га затвори. Није ногрешио ни за длаку, сем кад и кад заседи се у дућану ноћу, ако посла има. Кад пође кући очевој, на друге ни главе не обрне. Колико кафана нрође, па ни да привири. Неколико је пута и свратио — ал то није могао муштерији ил' добру знанцу одбити, кад га је онај салетио. Тако би за прво време. Баба-Насти паде жеља, да жени сина. Оно и нема веће радости за мајку, но да поигра сину у сватовима. Чини јој се, крила јој расгу, кад јој која прија каже: — Кад ћемо да женимо твога Мила? А после и шта би друго радила под старост, ако не би њијала унучиће. За бабу и нема друга посла, а после, што њој године однеле, унучету нису донеле, па се то удружи, да се разуму. Једном по вечери окупио њу неки немир и као да јој нешто на језику игра. Почне ово, почне оно, па све у говору. к'о неки чворови. Од деце нико не примећује, само је мајстор Таса кад и кад онако крајем очију погледне. — Ето, овај... оно, шта хтедох рећи? ... Оно... а јес' додај ми тај сланик. Вечерали, а она тражи со! — Шта ће ти сад со ?! Не ћеш је ваљ'да лизати? — вели јој Таса. Наста срдито одби раменима и дурну се. — Ко, рече, лиже со ? Коза, а ја нисам коза.. . Хоћу да умочим парче хлеба. И поједе, ако и преко срца. Почеше говор нешто око баште. Наста поче у иамети разређивати расад: — До плота ћемо две леје за аљму, па онда две за празилук... до крушке. А до куће ћемо, шта оно беше, а јес' салату ... А онамо ... од јабуке ... онамо би требало .. . шта ћемо онамо ? ... Мајстор Таса изврте симсију и онако, као да му је шта кисело зашло у гркљан, поче да се изрче. — : Ама шта је ноћас с тобом . .. Тешко да знаш сама, шта говориш .. . Ја л' си била на љуљашци, ја л' у подруму. Осети Наста, да јој немир приметили, па поче да се кочопери. — Нисам ја била ни у подруму ни нигде... то ако си ти. Овака сам ја увек. Ти и не знаш друго