Стражилово

БР. 20.

СТРАЖИЛОВО

315

Ако наш народ осећа потребу, да своје народно позориште осигура и развије, ако је вољан са позоришном зградом сигуран и необорив темељ да положи развићу позоришне уметности на народном језику свом, — онда заиста није велика ствар: хоће ли то позориште бити на Ханском или на другом ком пладу. Питање дакле о зидању српског народног позоришта не сме се сплести са питањем Ханског плаца, него мора стојати само за себе, као једна велика задаћа српскога народа. Морамо се дакле озбиљно запитати: можемо ли назидати позоришну зграду, која ће одговарати и својој задаћи и части српског народа, који ће је подићи, па онда, ако то можемо, да ли и хоћемо, да ли је то заиста потреба, или је луксус, да ли је то заиста културна инвестиција, или је само нека скупоцена народна сиграчка, на коју нам, иоред других ближих потреба, не преостаје срестава? Са овим питањима требало би да смо сви на чисто, пре него што се овога великога народног посла латимо — и то само са овим питањима, јер држим, да међу озбиљним људима не може бити о томе речи, је ли позоришна зграда ствар народна или је само ствар удобности Новосадске публике и не би нам служило на част, да се овакво питање у опште и постави. Код сваког јавног посла, где треба материјалних жртава, ваљда од 20 година амо први је приговор што се чује: „Сироти смо. тешко нам је, рђава су времена!" Ваљало би, вредно би било, да когод озбиљном и искреном студијом расветли наше економске прилике од последњих 20 година; то би био по наш народ посао од замашне користи. Нема сумње свакидашње искуство то показује — да наша газдинства просеком назадују, и то већим сразмером него у наших суграђана друге народности. Но да ли то тако и мора бити, да ли је то последица искључиво спољних неприлика, неродица, хрђавих цена рани, великих терета, и т. д. или ту има ваљда узрока и у самим нашим газдама — то би било корисно знати. Погледајмо злу у очи, пак ћемо видити, да није све тако, као што смо навикли да сами себе тешкамо. Нека сваки иогледа своју околину, па нека каже искрено, колико је газдинства пропало и у варошима и у селима, мећу Србима разних занимања, што је баш морало пропасти? Мало ■— врло мало ! Велика је већина таквих, који су пропали са кривице свога госе. Један је бацао новце кроз прозор, други није плаћао дуг, трећи није никад зарађивао, у мислима да не може потрошити, што му је

остало, четврти се дао на моду и господство, пети пропао на берзи, шесги на картању и т. д. Но све ово не спада овамо; ж.алостан је факт, с којим се рачунати мора, да наш народ газдински иде натраг и да мало има сувишака у појединим газдинствима. Али ако нема сувишака, оно може бити уштеде. Српско друштво још материјално толико добро стоји, да може врло много уштедити. Ово важи особито за онај друштвени слој, који ће и српско народно позориште назидати, и који је и до сад наше народне јавне терете скоро искључиво сносио — а то је грађански слој. Уштеда је још до сад неупотребљен, а заиста врло богат извор, из кога наше грађанско друштво може врло много користи поцрпети и за себе и поред тога много и лако жртвовати за културне интересе српскога народа. Еаква величанствена слика, кад би српско народно позориште отворило низ културних института, редом подигнутих уштедом српскога народа! Кад би покушали, да у наше грађанско друштво, уместо таштег надметања у скупим а таштим таштинама уведемо у моду рационалну штедњу, каква корист за појединце, за народ, за просвету, за свестран напредак! — Но брзо се не дају ни прегледати оне огромне своте, које би могли уштедити, и она огромна морална корист, која би одатле сама од себе постала. Можемо дакле назидати нашем народном позоришту поноситу зграду са мањим угатедама од оних издатака, што их на своје некорисне и често шкодљиве навике трошимо. Сад би још само с тим требало бити на чисто, хоћемо ли? Је ли позоришна зграда вредна, да се у њу утроши један део уштеде народне? Шта је позоришна зграда ? То је културни храм, храм позоришне уметности и српске иросвете. Треба ли доказивати, да сваки човек оно, што му је мило и драго, хоће и да удоми? Треба ли доказивати, да и српски народ, ако му је народно мезимче његово мило, не сме га оставити на сокаку, него се управо мора старати да га удоми ? А удомиће га, учиниће га самосталним и трајним, када му назида зграду, која одговара ваљаности и важности мезимчета и љубави народне према њему. Позоришни прикази не могу се држати ни на пољани ни на улици, него у нарочитој згради, а кад је народ мора назидати, нека буде прикладна томе народу и његовој љубави за просветом, за напретком !