Стражилово

386

ОТРАЖИЛОВО

Б р . 25.

те помисли не ухвати мала јежња .... — Па онда се сјети, е је слушао, да Крка отиче у море, а море да је широко као небо — и погледа низ ријеку, што је даље могао, докле је назрије танку као конац гдје се сакри међу брда .... — За тијем обрну очи пут острва. Ето вода опточила земљу, па се два рукава са стају и чине ширину. Један му се трак растоке учиње модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу, што се накосила, као да бјежи од свога непријатеља. На њеној окрајици скркле се врбе, а од њих се ништа даље не види до опет зелене чести и врху њих гвоздени крст на звонику. Он се пропе на нрсте, а у тај мах млазну му у очи силна свјетлост из манастира. Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци. Бог зна шта он промисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну нешто од онуда: гаа-ааа . . . — Шта је оно, вај ! ? викну Бакоња. Стриц му стрекну, као да пушка пуче иза њега, иак се обрну и удари га по образу. — Магаре од магарета! Ти да мене припадаш, а? је ли? таако?. . . А што те враг није понија ш њима у сплати, него и ти чекаш брод, ка господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре. Бакоња дршћући сагну се по бубуљ, па замахну њим пут широког затиљка стричева, пак .. . се раскани и бризну у плач. — Ја . . ја . . ја. . . . — Таа-ко? Шта: ја . . ја . . ја!? осијече се дујо. — Ја. . ћу . . ћу . . на . . натраг. . — Таа-ко? Натраг? . . Данас не ћеш, али светога ми Фране, великога ми светога Фране, фалиш ли мало што, а то ће рећи: изгубиш ли ришпет мени, или коме од редовника, или се побијеш с млађима, или увридиш ричима кога било, онда ћу ти најприје одлимати иедесет тојага, па ћу чинити да с ноге на ногу изађеш из манастира и рећи ћу ти ја исти: ајде натраг, губо, у свој тор ! Јес' ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви' нема у цилом кршћанству ! Таа-ко ! . . . — А шта радите више, враг вас однија, а? обрну се к возарима, који живо веслаху. — Нисмо могли прије, шјор! Помамија се коњ, шјор, није тија да изађе, шјор, него све удр' удр' ногама, шјор, и удрија је у бедру Шимуна млинара, шјор . . .

— Таа-ко! ? Који му је враг данас! ? А је ли изаша здрав? — Јесг, шјор, али ће Шимун одлежати барем петнајст дана — Таа-ко? А јесу ли сви редовници овде? — Јесу, шјор, јено баш сиде прид манастиром .... — Ајд' улази! викну синовцу, сједајући на крми. Бакоња отрије дланом очи и намјести се на кљуну. Кад се навезоше на ширину, он гледну пода се у воду, али му се свијест поче обртати те се ухвати за бочине од лађе и обори главу. Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање. — Шта је оно? Је ли оно каква тица? запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка . . . — Она ће те изисти, ако се не будеш чува! дода други. Бакоња се поносито исправи гледајући нодругљиво ту манастирску фукару, што након сваке друге ријечи говори: шјор! шјор! Још презирпо омјери погледом њихове прутасте плаве пантале пак им обрну леђа, а кад бродић уљезе у мандраћ, он искочи као вижле. Возари опрезно изведоше шјора, па легоше под ракиту. Стриц и синовац пођоше мучећи нијеском. За тијем уђоше у дубраву. Лишћа бјеше доста још на старој древади, али бијаше и шушњарка по ледини. Након некијех недесет корака пуче гола тратина, а на њезином крају, иза два реда високијех стабала, издигли се прави вилински двори. Бакоња стаде. Разјапио уста и избуљио очи. — Пољубићеш сваког редовника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес' ме разумија? Таа-ко! Пак ћеш се измакнути и стајаћеш гологлав, јес' ме разумија? Та-ако ! — рече стриц не гледајући га и крену онет пред њим мало брже. Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир, те се препаде, као стриц пређе, кад многи гласови заграјаше: — Вазда Исус и Марија! А имао је шта и видјети! Седам фратара извалило се на клупи под орасима и брјестовима. А какви су да од бога нађу ! Свакоме се куља надула, свакоме једнако задригла шија, сваком једнако нуцају образи, сваки једнако отромбољио обријане усне. — А је ли ти то синовац и наслидник,