Стражилово

БР. 28.

СТРАЖИЛОВО

443

Владан ЂорђевиЛ, (о којем ћемо временом више казати), а други Јаков ИгњатовиЛ, писац „ Патнице", о којој је данас реч. Кад бисмо нешто расматрали дела Шпилхагена, Золе, Тургењева и т. д. не бисмо имали толико бојазни, да ћемо се огрешити о непристрасност критичког суда, као према овоме писду српскога романа. Ово напомињемо за то, што би, критишући дела поменутих писаца из стране књижевности, посматрали иста према делима и правцу других, који се пре њих на томе пољу успешно огледаше, а о којима је објективна критика свој суд изрекла. Имали би дакле „ иробни камен ", на којем би могли ценити јачину и вредност њихових производа. Али камо нам тога камена код Јаше ИгњатовиЛа? Према чијим радовима у нашој књижевности можемо ценити снагу његових радова, те им одредити достојно место према заслузи? Тај „ иробни камен ", који би критичару био камен сиасења, српском је критичару „ камен сиотицања ", јер га нема. Ни пре Јакова Игњатовића, па ни данас, није било друштвених романсијера, који би се бар приближно могли таковим именом назвати. Да радове Игњатовићеве упоређујемо према радовима одличних књижевника из страних народа, то би од наше стране било опет и сувише пристрасно; јер прилике, у којима се књижевност западних, великих, народа налази, са свим су различите од ових наших. И сам положај оних писаца стоји у несразмерној неједнакости са положајем наших. Према томе, смемо ли узимати за непосредно и строго мерило већ у велико усавршену књижевност великих народа? Не. У томе се морамо задовољити чисто нашим приликама, те их са тога основа оцењивати. Преставимо себи, да се нешто Валтер Скот, Достојевски или Доде родили у српском народу и да се налазили у свим приликама, у којима наши књижевници живе. Можемо ли и помислити, да би они били оно, што су? Никако. Материјалне околности и борба за најпотребнији, свакидањи хлеб, које наше писце гоне, да се са књижевношћу као сиоредним радом занимају. чине те код нас и нема савршених дела у оном смислу, као што су међу великим народима. Ко би при оваким приликама смео, н. пр. каквог „Максима ЦрнојевиЛа" , за који овострани Срби веле да је Шекспирски написан, или ма коју драму српску, сравнити не са урнецима него са осредњим делима из стране књижевности? Само онај, чији је шовинизам дошао до врхунца, а никако озбиљан посматрач, који је раздерао завој шовинизма са својих очију, те са искреном жељом за напредак погледа на нашу књижевност. За то и нема смисла мерити рад наших књижевника према страном; или ако би хтели тако, онда не смемо

бити пристрасни те једне таквим аршином мерити а према другима тај аршин одбацити и ценити их блажим погледима наших прилика. Једно или друго. Ми пак стојимо на становишту наших прилика, па ћемо са њега и „ Патницу " Јаше Игњатовића оцењивати. У свима творевинама овога романсијера, изузимајући неких (Манзор и Џемила, Увелак и т. д.) опажамо, да провејава свуда један и исти правац, који би, ако га доведемо у сравњење са разним правцима на западу, могли назвати натуралистичким. Тај натурализам, који налазимо у јакој мери и у првенчету његовом, видимо ево и код најновијег дела, код „Патнице." Но ако узмемо „Паткицу" у сравњење са осталим делима пишчевим, наћи ћемо, да је она по своме склопу и пространој обради у велико одскочила од осталих. У овом роману је и суштина живота потпуније схваћена; а што се тиче карактера и страсти, које се међу њима укрштају те их на делање покрећу, они су тако фотографски снимљени, да им се нема шта ни додати ни одузети. Читајући „Патницу" изгледа вам, да су прилике и лица, која се у њојзи износе, вама познате; чини вам се, да сте виђали по негде све те Мргодиће, Татијане, Наталије, Мицике, јуцике и Јелицу. А то је најбољи доказ, да је писац свој предмет црпио из истинитог живота и да машта није имала овде другога посла него да све догађаје доводи у мећусобну хармонију, те да их растурене везује у занимљиву целину. У „Патници" не ћемо наћи ни једног типа, који запојен узвишенијим тежњама ради и сноси терет спољњих прилика. Па ни само главно лице Јелица, која у роману страда, поред све трагичности није у пуном смислу тога појма трагична. 'Го долази отуда, што се кроз њезин, иначе добро васпитан и леп карактер, провлачи једна црта болешљиве лакомислености, која у многоме доприноси, да се што пре сурва у ону пропаст и мрежу сплетака, коју јој Мргодић са својим људима плете. Као писцу натуралистичког правца могло би се замерити, да је ово друкчије представио а не овако. На овај начин пак, ма колико да у појединим моментима осуђујемо Јеличину лакомисленост, ипак је морамо жалити и признати, да је за цело ово веран тип једне патнице, каквих у нашем друштву и сувише имаде. Да није оних грамзивих покретача разноврсних страсти, оне би и даље у друштву одржале частан положај и служиле као добар углед нородичном и друштвеном животу; овако пак, бачене у блато и презрене од целога друштва, узаман стењу под теретом осуде; труде^и се, да у пркос свему сачувају своју част оне су ипак окаљане, окаљане и за то,