Стражилово

Б р . 28.

СТРАЖИЛОВО

435

НА ВИДОВ ВРХ. КИУТНИМ УСПОМЕНАМА. ОД Д. 'ЈГОМАНОВИЋА.

^азао сам у „ Јавору, и како ми се на католички 'Видов дан на слави код Видове цркве у Ластви истакло питање : како и иравославни Срби немају ђе коју дркву Видову, а Видов дан славе, у очи Видова дана огњеве пале, и толико мећу својој ђеци име Вид или Видо, колико и Срби католички? У Боки још имају католици Видову цркву на Кастел-ластви, и ту, ако нема католика, долазе православни на Видов дан из ИаштровиЛа и донесу толико воска тај дан, да. је доста тој цркви преко све године. А у Конавлима, ђе су листом Срби католици, имају три Видове цркве, што значи, да су Срби католици, или боље, да је католичка црква међу Србима сачувала светковање св. Вида. За што је православна црква међу нама напустила то светковање; зашто у мјесецословцима њеним, бар оним, што су мени до руке дошли, нема св. Вида, бар не на 15. јунија, а зна се одиста, да га је до Косовске битке светковала, јер да није, .не би се 15. јунија и у народу српско-православноме звао Видов дан, него Амосов дан — за што ? Ово питање моје нађе у брзо одговора: — Како немају и православни Видову цркву: ено је изнад Мокрина у херцеговачкој граници! Кад сам то чуо, одмах сам стао друштво окупљати међу мојима Новским пријатељима, да на православни Видов дан пођемо код те цркве, тијем прије, што чујем, да је на једноме високоме брду. Али неко ми одговара: нема ту цркве; неко: ту је била некад црква или манастир а сада нема ништа него направе сјеницу па се ту служи литурђија; неко: ко зна, хоће ли и литурђија бити, јер су почели ту копати основа новој цркви ; еле све одговори, који су тежили, да и мене омету; но на против све је то мене више нотицало, да од моје одлуке не одустанем, тијем више, што сам између њих нашао и који су моју мисао радо прифатили; што више, мој пријатељ Марко Терзовић узео је на себе сву бригу око тога похода: он ће коње наћи; он ће нас предводити; он ће и за наш желудац мислити. — Али не ћемо ништа горе наћи, ако собом не понесемо, рече ми Нико Доклестић, познати преставник омладине Херцегновске, који ће у овом походу бити мојим побочником; и то му на ум паде у очи самог Видова дана, кад смо пред кафаном А1 Согво на пјаци у граду краља Твртка и херцега Шћепана сјеђели, и отолен гледали, како одсијевају од тихога залива огњеви Видовски с Кумбура и они

из Забрђа у Луштици. А ја, који сам пазио, да не би нас што омело, одмах наставим: — 0 ја се тога бојим, него потрчи па реци шјорМарку ; још смо на вријеме, да собом бар ладна јела понесемо. Мој побочник потрчи, али наш „шјор Маркето" или „ћирије Марко," како ћемо га свим путем титулирати, није дао, да се ми о томе бринемо, и мога је побочника овако отправио: — То је моја мисб. У јутро таман на четири уре окрочили смо на Новској пјаци добре коње и весело се упутили. Четврти је с нама Јово Шимрак, који је одлучио, да се моја мисао оствари, јер да он не пристаде •— част нека је нашему „вожду" и част моме „побочнику" — не знам, ћасмо ли се одважити. Јово ми је улијевао неко поуздање, ако се у каквој муци нађемо; ш њим би свако друштво и на даљи и мучниј пут весело кренуло. Дакле дружиница је мала, али потпуна. Свим смо путем сријетали Конављане а и на пјаци смо их неколико оставили; то су све Петровштаци, који су уранили, да купе у Новоме рибе за своје крсно име Петров дан, који им је у петак помагао. Познато је већ, да Конављани славе крсна имена као икоји други Срби. Многи гоне преда се по мазгу по двије натоварене вином у мјешинама. Сви нам први називљу добро јутро , а ми им љепше одговарамо добра ви среЛа, особито шјор Маркето, који протегне мало гласом нешто свечаније и још дода: уранили соколови! Само једна постарија Коиавока, која на осамареној мазги јахаше, назва нам ваљен Језус, па и она нама надостави још оно пријатељско уранили соколови! Ово пријатељско поздрављање наше, и ако нико никога није познавао, биљежим као један лијепи наш обичај српски. Ирошли смо Тоалу и Игало, па уљегли у границу херцеговачку на земљиште старе Драчевице а нове Суторине, ђе се бијеле зидине турске куле, што је Лука Вукаловић разрушио; ђе је био онај састанак Родићев са усташким вођама за вријеме Андрашијевог посредовања; и ђе се за вријеме устанка великога вила застава слободе, коју је чувала чета Гарибалдинаца. Кад смо наљегли покрај једне старе кућице, што ће брзо панути, речем моме побочнику, с којим сам био одмакао напријед: — Видиш ову стару кућицу, у њој су зимовали 20—30 Гарибалдинаца, лијепе, интелигентне, оду-