Стражилово

СТРАЖИЛОВО шељву , еоуг/ ш жњмжмввоет ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 29.

У НОВОМ САДУ 21. ЈУЈШЈА 1888.

ГОД. IV.

1

ГОСПОДИН ДОБРА.

&

| уђа је жена била,

Ал ми је беше жао, Јер сам за њену тугу И горку судбу знао.

Једног ми дана дође, па се јадна тужи: „Муж ме", рече, „псује, кињи и бије и ружи!" ' Ја је слушам, па ми тешко, а срце ми стрепи, Па је тешим, па јој рекох: „ћути, створе лепи!" Она плаче, па се гуши, а мени је жао, Па је грљах, на је љубљах — шта сам друго знао? Туђа је жена била, Ал ми је беше жао, Јер сам за њену тугу И горку судбу знао. Један пут ми, јадна, дође под закриљем мрака. „Не могу га", рече, „више — хоћу развод брака!" Тужи ми се... мени тешко, а срце ми стрепи, Поучих је и рекох јој: „ћути, створе лепи!" Она плаче, па се гуши, а мени је жао, Иа је грљах, па је љубљах — шта сам друго знао ? Туђа је жена била, Ал ми је беше жао, Јер сам за њену тугу И горку судбу знао. Једнога ми дана дође, к'о јутрења ружа, „Опростих се", рече, „једном проклетога мужа!" Ја је гледим, па ми мило, а срце ми стрепи „Требала си", рекох, „и пре — и пре, створе лепи!" Она јадна и оплака, а мени је жао, Па је грљах, па је љубљах — шта сам друго знао ?

Сад сама с двоје деце Од туђег живи рада, Мучи се, јадна, горко, Али је јоште млада. Ја се каткад тек навратим, да видим, шта ради: Да се с децом не злопати од жеђи и глади. Њена су ми деца мила као рода мога, А и деца мене воле као оца свога. Она често и оплаче, а мени је жао, Па је грлим, па је љубим — шта бих друго знао ?

Сама је с децом својом, Од туђег живи рада, Мучи се, јадна, горко, Али је јоште млада. Ја обично ноћу одем, да видим, шта ради, А она се, јадна, жали: „Свет ми већ досади! Шта не зборе — већ изнели триста неких чуда..." А ја велим: „Па нек зборе — немој бити луда!" Она плаче, па се гуши, а мени је жао, Па је грлим, па је љубим — шта бих друго знао? Сама је с децом својом, Од туђег живи рада, Мучи се, јадна, горко, Али је јоште млада. Чудо, што ми нешто мило, да прозборим с њоме; Често она мене теши у очају моме, Па ми вели: „Млад си јоште — како живиш тако? Што се не би оженио?... Та... то је бар лако!..." Ја узданем, па се снуждим, а и ње ми жао, Па је грлим, па је љубим — шта бих друго знао ? Вл. М. Јовановић.