Стражилово

Б р . 36.

СТРАЖИЛОВО

563

провађасмо коње на уздама, а Хања међу нама, у средини. Троје старијих иђаше за нама. У алеји беше мрачно; месец, једва продирући кроз густо лишће, шараше сребрним печама мрачни пут. — Хајд' да запевамо — рече Селим — коју стару песму, а лепу, на прилику о Филону. — То се сад нигде више не пева -т- примети Хања — ја знам другу: „О.ј с јесени, ој с јесени вене лишће на дрвећу!" Сложише се на послетку, да певају најпре о Филону, беше то зар најмилија песма и попу и оду, јер их подсећаше на старо добро време, а после: „0 с јесени, ој с јесени!" Хања наслопи белу ручицу на гриву Селимова коња па запеваше: ,.Већ месец зађе, пси се смирили, А неко пљеска за гором; То мене чека мој Филон мили Под омиљеним јавором . . . Кад завршише, захорише се из мрака за нама гласови старијих: „браво ! браво ! запевајте још што." Ја сам пратио, како сам могао, али не умедох добро певати, а Хања и Селим имађаху лепе гласове, особито Селим. Кашто, кад сувише запарам гласом у страну, обоје да пукну од смеха. После отпенаше још неколико песама, а дотле ја мишљах у себи: што та. Хања држи руку на гриви Селимова коња, а не мога? Тај јој се коњ особито допадао. Час по привије се уз његов врат или га тапше руком, па заопуца: „коњицу мој, коњицу мој!" а умиљата животиња дакће и фрчући пружа раширене ноздрве према њеној руци, као да тражи шећера. Све ме то тако текну, да се ражалостих на ново и не гледах ни на што, само на ону руку, која удиљ беше на гриви. У то дођосмо до крста, код кога се завршиваше липова алеја. Селим узе свима говорити: „добру ноћ!".пољуби у руку госпођу д' Ив, а хтеде пољубити и Хању, но она то не допусти и погледа на ме чисто плашљиво. За то, кад већ Селим сеђаше на коњу, приђе она к њему и стаде с њим разговарати. На месечини, коју на том месту не заслањаху липе, спазих, како су јој очи узнесене Селиму и како јој на лицу сија миље. — Немојте заборавити господина Хенрика рече му. — Лепо ћемо се увек забављати и скупа певати, а сад добру ноћ! То рече, па му пружи руку, те се старији вратише с њом кући, а ја и Селим кренусмо до ливада. Јахасмо неко време ћутећки отвореним путем без дрвета. Око нас беше тако јасно. да би могли пребројити иглице на ниском грмљу смрековом, које растијаше уз пут. Час по само фркну коњи или звекне стремен о стремен. Иогледах Селима: беше замиш-

љен, а очи му блуђаху по ноћним дубинама. Снопала ме нека неодољива жеља, да говорим о Хањи: осећах потребу, да исповедим коме све утиске тога дана, да претресем сваку њену реч, али баш ни маћи; не умедох са Селимом заподенути тај разговор. Али га Селим први заподену, јер наједаред, ни пет ни шест, него се наже к мени, загрли ме око врата, пољуби у образ, па ускликну: Ах! мој Хенриче! како је лепа и мила та твоја Хања! Нека иде Јужа до сто врага! Прође ме зима на тај усклик, као после наглог ћува зимскога ветра. Не одговорих ништа, само скидох руку Селимову са свога врата и отиснувши га хладно, јахах ћутећки даље. Видех, да се здраво збунио, па и заћутао, а мало за тим окрену се мени па ће рећи: — Љутиш ли се, шта ли ти је? — Баш си дете. — Можда ми завидиш? Уставих коња. — Добру ноћ, Селиме! Видело се, да не имађаше воље, да се још сада растаје, али опет махинално пружи руку. За тим отвори уста, као да ће нешто рећи, али ја брзо окренем коња и откасам кући. — Добру ноћ! — довикне Селим. Стајаше још мало на месту, а за тим одјаха полако својим путем. Попустивши узде, пођох кораком даље. Ноћ беше лепа, тиха, топла; ливаде, покривене росом, изгледаху као широка језера; из њива допираху гласови препелица: букавци се одазиваху негде далеко у сити. Подигох очи звезданој безмерности; прохтело ми се да се молим Богу и плачем. Наједаред зачух за собом тутањ од копита. Осврнем се: беше Селим. Дотера до мене, стиже ме и, препречивгпи ми пут, рече узрујаним гласом: — Хенриче! вратих се, јер теби није нешто право. С почетка помислих: ако се љути, нека се љути! Али после ми се дало на жао. Не могох издржати. Реци ми, шта ти је ? Можда сам ја одвише говорио с Хањом? Можда је ти љубиш, Хенриче? Сузе ми стегоше грло и не умедох одмах ништа да одговорим. Камо среће, да учиних оно, за чим ме у први мах срце повуче, да се бацих на поштене груди тога момка, да се исплаках на њима и да признадох све! Ах! споменуо сам већ, кад год ми се у животу десило, да дође до срдачне исповести и да сам своје груди искрено откријем, увек ми је неки необуздани, упорни понос, кога би ваљало ломити пијуком, као стену, ледио срце и задржавао речи у устима. Колихго ли ми је среће покварено у животу