Стражилово

V Б р . 37.

СТРАЖИЛОВО

589

ске. Матица је издавала Летоиис, а уз њега и још неколико књижица,, с великим трудом и невољом, но у толико с већом заслугом; али се средства Матице Српске на скоро и брзо исцрпу. Оваке су биле тада прилике. Задатакјебио створити орган за народни живот, који се таласао већ у духовима народних чланова, али такав орган, који би имао услова за опстанак и напредак. Орган тај имао би бити лист, који би мисли народа у себе примао и даље пресађивао. Потреба времена искала је дакле Летопис, тражила новине; али се види и то, да ти органи нису имали услова, како да се одрже. Тражио се дакле човек, који ће то да учини, да одржи, што се указало као потребно, да допуни оно, што се појавило као нужно. И нашао се човек за тај посао; тај човек беше наш врли покојник Тодор Павловић; и то је био прави задатак Павловићев; видићемо, како га је решио. Сад ћемо да видимо, како је Навловић дошао у то коло, како он баш да добије тај задатак. Магарашевић изда Летопис за г. 1829. па умре; Светић изда Летопис за год 1831. три чести и остави га; Стаматовић изда као привремени уредник Летописа четврту чест за год. 1831. и прву чест за год. 1832.; онда Матица позове за уредника своме Летоиису младог Пештанског адвоката Тодора Павловића, који се у кући Витковићевој упутио на поље српске књижевности. И тако поче Тод. Павловић уређивати Летогшс М. Српске, почињући од друге чести за год. 1832, а то је на броју 29. св. Летописа од почетка и уредио је свега 27 књига до 55. св. год. 1841. Но међу тим се појави раздор међу члановима Матичиним, који је све жешћи бивао, док напослетку влада не забрани и Летопис и Матицу, која није имала вишег одобрења. То је било концем г. 1834. Тако је престало књижевно деловање М. Српске. Шта ће сад да буде? Пзгледи по опстанак били су тим гори, што су сами чланови били противници јој и гонитељи. Сад је ваљало имати човека, који ће својски да се заузме, да се Матица одржи, да влада одобрење изда, и да се набаве средства за издавање друштвеног органа. Ту је требало воље, пожртвовања, пријатеља и необичне истрајности. Наравно, Павловић као секретар Матице Српске и уредник Летописа био је у првом реду позван да поради на том, како да се одржи Матица и да се продужи издавање Летописа. У оно доба то је био врло тежак посао. Треба се сетити, какве су биле онда прилике у нашој отаџ-

бини Угарској. У извесним слојевима наших суграђана Мађара појављивала се и на јавност избијала мисао и тежња, да се шири мађарски језик и онамо, где му по правди и правици места није. Све пак, што би томе сметало, сузбијало се на све могуће начине. Па су чак и највиши кругови у државној управи били заданути тим сувигае мађарским духом. Кад је тако било, онда је зацело врло тежак посао био, добити од угарске, боље рећи мађарске канцеларије одобрење за један институт, који је тежњи времена, жељи меродавних кругова, и потреби мађарског елемента са свим противан био. Ту је требало и адвокатске вештине, и дипломатке еластичности и демократске жилавости и практична начина, да се дође до цели. За тај носао Павловић је био таман на своме месту, и можда једини у оно време, који је могао што свршити. Његова својства, спољашња и унутрашња, .за то су га препоручивала. Спољашње је био угледан, оделом, понашањем, говором и ходом. Био је познат са свима знаменитијим људима онога доба у Пешти и Угарској. Не ћу ређати имена тих људи, доста што ћу казати, да су сви, који су онда имали гласа у јавности и уплива у државном животу, познавали нашег Тодора Павловића и пријатељски га примали. Па исто тако и са знаменитијим Србима онога доба био је Павловић у пријатељском одношају. И са нашим црквеним великодостојницима стајао је Павловић у ближем одношају, као н. пр. с неумрлим песником нашим владиком Мушицким, с епископом Будимским Платоном, с митрополитом Станковићем, код којега је имао највећи уплив. Па тако исто и са ондашњим књижевницима српским и старијим и млађим, био је Тодор Павловић лично иознат. Кад узмемо ово на ум, и оно, што због краткоће времена немам вам каде причати, онда ће нам бити јасно, што је мало час речено, да је Тодор Павловић био можда једини у оно доба, који је могао што и свршити. И ма да се својим спољашњим и унутрашњим својствима зиао довити и знао свугде наћи, ипак требало је дуго и много труда, дангубе и трошка, да се друштво „Матице Српске" од краља Фердинанда У. потврди, и да му се орган „Летопис" дозволи. То је било концем 1836. године. Тодор Павловић је дакле обновитељ „Матице Српске"; тиме се никако не смањује вредност Јовану Хаџићу (М. Светићу), којему припада прво место у пантеону „Матице Српске."