Стражилово

602

Б р . 38.

„Ти то велиш, као да ти изгледа непојмљиво. Дабогме, Нејера већ одавна зна, да није лепа." „Баш напротив, ти си дивна." „0 том не ћемо говорити! У осталом — шта си то данас тако крупно мислио? Ја сам ти се јавила код кипа Креонтова а ти ни мукајет." „Нисам био добре воље," рече Аконтије. „Ниси био добре воље? У лепоме Милиту? Под најдивнијим небом? У шареној вреви .улице крај пристаништа ?" „Да, Нејера. Нисам иашао, што сам желио." Саопшти јој сад своју неудаћу на коломату, па какомује као сињи терет на души, што се прилике, која му пред духовним оком стоји већ као довршена, само с тога не може енергично да лати, јер му недостаје целисходан модел. Нејера се замисли. „Дакле хладне, господске лепоте, како их уметник треба за кипове богиња, те ти нису згодне?" запита лагано. „Е, па каква ваља да буде девојка, која би се теби свидила?" „Таква, као ти," изусти Аконтије. Нејерино се лице сад зажари, као скрлет. „Као ја?" промуца. „Па таквих има хиљадама." „Нема их нидесет!" одврати Аконтије; „но тих је десет тешко наћи а још теже добити." „Па шта ваља да ради таква девојка, коју хоћеш ти да длетишеш?" „Ништа. Баља само мирно да стоји, како је ја наместим."

Обоје заћуташе. „Чујеш, Аконтије!" рече онда Нејера. „Ако није теже, то бих ти могла учинити. Та ти рече, да бих ти била. згодиа." „Шта? Ти би хтела?" „А што не, кад ти могу користити." „Па шта иштеш за то? Ти знаш, Нејера, ја нисам богат." „Ах, ти ме вређаш, Аконтије. Кад коме чнним љубав, не ћу да ми се плати." У њеним је очима засијала оиет она црта, коју је Аконтије јуче одмах с почетка био оназио, израз мисли, која је говорила: са овом пријатељском услугом мећем на тебе оков, јер хоћу, да и ти мени будеш наклоњен те да никад ие заборавиш, како ти је Нејера помогла. — За један је тренутак оклевао; али жеља уметникова, да уметничко своје дело што може савршеније образује, надвладала је то потајно опирање. „Добро, Нејера," рече пријатељски, „са великом захвалношћу примам твоју услугу. У које ћеш ме доба први пут ноходити?" „Ако хоћега, одмах. И Коронида спава сад и Лаогора, а боље је боље: њих двоје баш не морају знати, што смо нас двоје утаначили. „А ти ходи. Можеш одмах повести корсака." „Овај час," рече Нејера. Пође дуж шипрага, док не дође до места, где се грање лако дало раставити. Туда се провуче; Химон пође за ЊОМ, ТИХО лајући. (Наставиће се.)

ПОСЛЕДЊЕ ВЕЧЕ У КРЧМИ.

имбале звоне . . . Чије их руке на нос'о гоне? Његова рука није се макла, Ни једне струне није се такла. Најлепших ноћи звезде се слиле, Уздаси слатки и наде миле, Да крену струне, да даду гласа. Још један спомен бурних таласа Младости ведре, где душа тоне —• Димбале звоне!

Вино се пени . . . У тренут један век се промени, Оживи слика негдашњих снова, Бечита жеља па опет нова, Весели часи, боли и ваји, Радости прве и уздисаји, К'о рујне капље мешају с', губе, Да се са овим часом пољубе, Те да се врате стишане мени Вино се пени!

Скоро је ора, За тренут већ ће зазорит' зора. Утишај струне, цимбале мани, И вина нема — ал' опет стани, Са овог прага још једном само Да бацим поглед у уг'о тамо, Где ми бог вина, заштитник пића, Сетив се свега и прошлог жића, Лагано пружа, к'о сушта немар Испијен пехар!

А. Гавриловнк.