Стражилово

Б р . 40.

СТРАЖИЛОВО

643

у очи оне силне турске ријечи у овијем пјесмама а скупљач ипак није дошао на ту мисао, да их избаци и да их замијени српским. Не може се опростити г. сабирачу ни то, што очигледно мијеша политику у овакав чисто научан посао. Изгледа, као да је ово предузеће покренуто само за то, да се ласка једном дијелу становништва у Босни и Херцеговини. Ово може ићи у рачун „земаљској" влади у Босни и Херцеговини, али трговање ово у књижевности и науци мора се најоштрије осудити. Јесу ли „Мухамедовци", које је г. Херман истакао у натиису, засебан народ у Босни ? Онда је требало. да је и Вук назвао своје пјесме: народне пјесме православнијех у Србији и т. д. И што тај „мухамедовски народ" не пјева своје јунаке на „мухамедовском" језику, него узимље српски? Данас није доба заваравања и замазивања очију, г. Хермане! Данас сија сунце, које се зове наука, и разгања сваку таму и маглуштину. Она признаје на балканском полуострву (гдје лежи и Босна и Херцеговина) само два словенска језика: српски и бугарски. Наука је исто што и нрирода, она ће побиједити, као и свагда, па узалуд нам закидате, г. Хермане, оно, што је наше. Ми као браничи јединства српског језика осуђујемо вас најоштрије! Ко би хтио читати оиширну и стручну критику на ове пјесме наћи ће у „Ушпси" бр. 30.—37. о. г. из пера проф. дра Л. Марјановића. Критичар „вијенчев" је тако оштар, да пориче сваку вриједност овој збирци и жели, да се уништи прва књига. Ово може бити оправдано са гледишта једнога уређивача збирке народнијех пјесама „Матице Хрватске", којему стоји за леђима читава гомила драгоцјеног блага, које ће скоро угледати свијета разлучено и уређено вјештом руком знаочевом. Поред све релативне вриједности овога издања ипак се не можемо придружити овом мишљењу, јер ове пјесме нружају нам толике новине и занимљивости а ипак нам долазе некако као стари иознаници. Док не дође боља збирка, морамо се задовољити и овом. Ово су пјесме, које пјева повелик и знаменит дио нашега народа. Наилажаху и дослије поједини скупљачи на овакве пјесме, али ово је прва збирка, у којој је прибрана већа количина цјесама, у којима наш народ Мухамедова закона опијева своје јунаке. Она нам првом даје прегледа ради своје количине. Једино с те стране и цијеним ја Херманову збирку, јер нам даје прилике, да завиримо у живот и у традицију наших Мухамедоваца. Ту нам се пјевају славна дела ћуприлић-везира, ђерзелез-Алије, бега Љубовића, Мустај-бега личкога, буљук-баше Муја и његова брата гојеног Халила, Османа Ар-

наута и бајрактара Орлановића, ђулића, Врсића. Па ни Краљевић Марко није заборављен. Само неколико пјесама овијех треба прочитати, па ће одмах упасти у очи, да је то иста она појезија, која ври из срца и душе крштеног дијела нашега народа, а опет се види разлика. Сви су ти јунаци по нарави и по души Срби, само су споља Турци. Још није у нас нико потање описао и расвијетлио тај занимљиви процес, како се укрстиле српске особине са османлијским. Резултат тога укрштаја је овај чудновати живот наших Мухамедоваца: ни српски ни турски, али чини ми се много више српски у својој суштини него турски. Па такве су и пјесме. Свако назива себе „Турчином", куне се „турскомвјером", назива „турски селам", спомиње многе прилике и обичаје, који су могли постати само под утицајем Мухамедова закона, мијеша много турских ријечи (што доста квари ове пјесме), али то су по својему психикуму Словени, говоре лијепо српски и изливају своје осећаје истим средствима и истим начином, као и хришћанска браћа им. Чудновато чисто доликује, кад се човјек сјети, да се они исти, којима је султан божаство и којима је највећа жеља, да погину као „шехити" за вјеру, братиме и сестриме, што је чисто српски обичај. Да богме, да прилике саме, у којима живљаху бегови босанскохерцеговачки, доносе собом, да су карактерне црте њихне мало другојачје него у хришћана, који бјеху вијековима проста раја. Све вас ту папомиње на госпоство: и држање и говор и одијело и стан. То је права аристократија босанска, Чудна је заиста судбина овога нашег паћеничког и мукотрпног народа! Његова појезија је силна и не да се утаманити. Као онај полип, што му сваки одсечени дио тјера нов живот, тако је и повјесница расцијецила и нас на двоје, али у сваком је дијелу остала пјесничка клица, која је послије почела тјерати на свој начин. Несретњи удес хтио је, да се та два уда српскога тијела покрве на штету грдну обојих а особито цјелине. И та несретна крвничка борба се огледа и у пјесми. Мухамедовска пјесма воли да пјева, како мухамедовски јунак гони и растјерује хајдуке, одмамљује ђауркињу и турчи је, а хришћански народ наш пјева обратно: како су хајдуци надбили Турке, како се Туркиња загледа у ђаура и оставља и оца и мајку и вјеру мухамедовску па бјежи с њим, да му буде љуба. Али жалосна и крвничка трагедија је одиграна. Завеса је пала. Бацимо и ми тамну непровидљиву копрену преко тијех жалоснијех догађаја. Неумитни закон повјесничин је зар хтио да покаже у великој драматској слици, да је око за то тако дубоко ископано, што је то брат учинио. Доста бјеше суза, крви,