Стражилово

656

СТРАЖИЛОВО

Б р . 41.

ска војска иринуђена била на у;«ак од Осека крајем м. Новембри. Ако је пак то тако, то јест, ако је Мехмед-бег Јахијапашић, санџак смедеревски и београдски, и врховни заповедник турски на тој Крајини, стао гонити измучену глађу и штрападима хришћанску војску од Осека крајем Новембра и за тим 2. Децембра 1537. са свим расуо и уништио ту војску, како је онда краљ угарски Јанош још 30.

ОЦЕНЕ И 1'го[. 6. ХагВагтг. 8А6610 01 ТНЛ1>1!/И)М ПА1 8ЕКВО, соп Ш:го(кш,оие. 8ра1а1о, Ћродгајга Лг Ап1опго Умппопг 1887. (Професор ђ. Зарбарини: Оглед нревода са српског).

Пајмлађи је преводилац наших народних песама па талијански језик нроф. Зарбарини, с којим ћемо се сада позабавити.*) Зарбаринијева кљига угледала је света лањске године, а, колико се дајбуди сећамо, код нас је о њој проговорио само „Глас Црногорца" (бр. 43. 1887. год.) кратком белешком, у којој вели: „Превод је сваке похвале достојан, одликује се течношћу, савршеном формом, љепотом језика и вјерношћу." Напослетку препоручује преводиоцу, „да отпочети рад и даље настави и да нас брзо са још једном новом књигом обрадује." Еолико су ове речи „ГласаЦрногорца" оиравдане, читалац ће и сам разабрати из нашег даљег излагања. Греше сви они, који мисле, да је лако преводити, и зна ли се нешто мало који страни језик, да се одмах може сести иа пресађивати у свој народ. Љуто се, велимо, сви ти варају, јер нема теже ствари од превођења, и много је лакше писати, него преводити. При иисању човек је слободан и своје мисли исказује по својој вољи; али при превођењу он је роб туђих мисли и треба да се чува. да се не огреши о неку мисао, да не повреди садржину и да не осакати оно, што је казао писац, кога преводи. Па колика ли је тек тешкоћа преводити класична дела, а понајтеже је преводити народне умотворине, где садржај није толико важан сам по себи, колико га је зачинило песничко рухо и звучност језика, која, при пресађивању у туђе поље, и норед најбољег мајстора, изгуби много од своје природне лепоте. С тога и јесу скоро све наше народне песме, мање више, **) Ово је оддомак из повећега чланка „Српске народне песме у талијанској књижевности."

Октобра те године могао честитати том турском санџакбегу победу ту и одољеније? . Пли је дакле тај пораз хришћанске војске морао пре бити, него што се обично узима, или се честитање краља Јапоша од 30. Октобра 1537. не може однети на тај пораз, на ту победу Мехмед-бега Јахијаиашића. Ап1,-аи(;, 1сг(;тт поп <1а1,иг. — Како дакле, драги читаоче, да се извучеш из те дилеме? (Наставиће се.)

ПРИКАЗИ. много изгубиле у преводима на страним језицима. Ми Срби, кад их читамо, одмах то осетимо: ту је догађај, који се опева, ништа у њима није измењепо; али опет то иису оне наше, оне српске пародне песме! Оно: „Мили боже, чуда великога! „Или грми, ил' се земља тресе? ,,Ил' удара море у брегове?" у свима вам је преводима сасвим млако. А шта да кажемо за одело наших јунака и за њихово оружије? Ко да нађе у туђини згодне речи за „токе", за „самур-калпак", како ли да опише „свијетло оружије"? ! Где ли ће позајмити речи, да верно представи слику девојке, за коју народни невач вели, да су јој: „Обрвице морске пијавице, „Ситни зуби два низа бисера"?! С тога и ове Зарбаринијеве преводе кад прочитасмо, учиње нам се да с наличја гледамо леп пиротски ћилим. Као што сам наслов Зарбаринијеве књиге каже, преводилац је ову збирку издао као неку „пробу" за свој даљи рад ове врсте, те је своје преводе пропратио опширнијим поговором. Од епских народних песама налазимо ове: Хасанагиницу — Свеци благо дијеле — Бог ником дужан не остаје — Зидање Скадра — Марко Краљевић и Арапин. —■ 5 7 з ове песме иде и Качићева о освојењу Новога. Од лирских (женских) превео је само „ Јабуку и вјетар". Даље налазимо : „ Радо иде Србин у војнике ", коју зове „сриски марш", и „Кудиогледим, свудје тама и , за коју Зарбарини вели, да је чуо у Воки Которској и да му се јако допада, те жали, што штампарија нема ноте, да јој изнесе и арију.*) Овим преведеним *) Сећам се још као дете, да се у Боки Которској ова песма много пева; али за то она ипак није народна, као што то мисли Зарбарини. Г. Ђорђе Поиовић казао ми је, да је ову песму спевао један адвокат из Вуковара још 1848. године. Уз њу ми он и други један господин испричаше читав мали роман, услед кога је и потекла ова песма.