Стражилово

Б р . 41.

се полако своме коњу. Из ноздрва отицаше млаз дрне, усирене крви, али још беше жив, дихаше и свраћаше на ме очи, које већ стадоше гаснути. Седнем уз њега, наслоним главу уз његов бок, па ми и самом дође да умирем. А ветар жвиждаше дотле нада мном, смејаше се и довикиваше: „Он умаче с њом!" Причини ми се час по, да чујем паклени тутањ бричке, која лети у таму скупа са мојом срећом. А вихар жвиждаше: „Он умаче сњом!" Бејах укочен, као цепаница. Како ме дуго то држало, не знам ни сам. Кад дођох к себи, бура беше прошла. По небу пловљаху сјајна јата лаких, беличастих облачића, али у њиховим пуклинама светлуцаше небеско плаветнило и красна месечина. Из поља дизаше се влажна пара. Скапао коњ, који се већ беше охладио, подсети ме на све, што се догодило. Обзирах се у наоколо. да распознам, где сам. Десно опазих у даљини светлост на прозорима, па пожурим онамо. Показа се, да бејах баш под Устжицом. Наумим, да одем у двор и да се састанем с госнодином Устжицким, а то могох тим лакше учинити, што госнодин Устжицки не становаше у налати, него имађаше своју засебну кућицу, у којој обично борављаше и спаваше. Светлост светлуцаше још на његовим прозорима. Закуцах на врата. Отвори ми сам и устукну од страха. — Море, како ти изгледаш? — рече ми. — Гром ми уби коња баш под Устжицом. Не знађах, шта ћу, него сврнем овамо. — У име Оца и Сина! Ала си прокисао и прозебао! Бре, то је већ касно! Казаћу, да ти даду јести и да се преобучеш. — Не, не! Ја одмах идем натраг. — Али за што Хања не дође? Моја жена одлази зором у два сата. Мишљасмо, да ћете је послати на конак. Наумим, да му све одједаред исприповедим, јер ми требаше његова помоћ. — Господине! — рекох. — Код нас се догодила несрећа. Надам се, да не ћете о том спомињати никоме: ни својој жени, ни кћери, ни гувернантама. Тиче се части наше куће. Знађах, да не ће никоме рећи, ал се ипак слабо надах, да ће то остати тајна; за то га хтедох у напред спремити, да, у случају, може све разјаснити. Еле, приповедах му све, затајивши само то, да сам и сам љубио Хању. — А, онда се мораш бити еа Селимом. Зар не? — рече, кад ме саслуша до краја. — Јест. Хоћу да се бијем одмах сутра. Али данас хоћу још да их гоним и за то вас молим, да ми одмах дате најбоље коње. — Не треба да их гониш. Нису далеко отишли.

Возили се и возили по различним путевима, на се вратили у Хожеље. Куда би утекли? Трице! Вратили се у Хожеље: клекли пред старог Мирзу. Шта су друго знали. Стари Мирза затворио Селима у хамбар, а госпођицу . . . госпођицу ће одвести к вама. Трице, но! Али гледај ти Хање! Хање! Но, но! —- Господине Устжицки ! — Та но, но! Немој се љутити, дете моје! Ја јој не узимам за зло. Моје су кћери нешто друго. Али што да дангубимо? —- 0, јест! Не губимо времена! Устжицки се мало замисли. — Знам, шта ћу. Ја идем одмах у Хожеље, а ти иди кући, или, најбоље, чекај овде. Ако је Хања у Хожељама, ја ћу је узети и одвести до вас. Можда ми је не ће дати? Трице! Али ја волим, да се сам поразговорим са старим Мирзом, кад је будем водио, јер је твој отац силовит човек. Готов би био позвати старога на мегдан, а старац није ништа крив. Но? — Оца нема код куће. — То је боље! Боље! Ту господин Устжицки запљеска рукама. — Јанко! Брже овамо! Уђе собар. — За десет минута да су упрегнути коњи у бричку. Разумеш ли? — А за мене коње? — рекох. — Друге коње за господина! ћутасмо неко време. Мало после рекох: — Допуштате ли, да напишем писмо Селиму? Волим га иозвати писмено. — За што? — Бојим се, да му сгари Мирза не ће дати да се бије. Држаће га у затвору неко време, па ће мислити, да је то доста. А мени је то мало, мало, мало! Ако је Селим већ у затвору, ви га ие ћете видети; са старцем се то не може удесити, а писмо се може коме оставити. Не ћу ни ја оцу казати, да хоћу да се бијем. Могао би он старца позвати, а старац није крив. А кад се ја са Селимом прорачунам, онда не ће имати куда. Та и ви сами рекосте, да се морам с њим бити? — Ја тако мислим. Вити се, бити сеЛ За племића је то увек најбоље, био стар или млад, један ђаво! За кога другога то су трице, ал за племића не. Но, пиши; имаш право! Седнем и напишем ово: „ Нитков си! Овим аисмом ти то у очи кажем. Ако нв будвш сутра код Вахове колебе с аиштољима или мачем, биЛеги иоследња кукавиг^а, што јемачно и јеси." Запечатим писмо и предам господину Устжиц-