Стражилово

680

СТРАЖИЛОВО

Б р . 43,

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВ И ЋА С ПОЉСКОГ 11РЕВЕО РАЈКО.

XI. осле разговора с оцем, који трајаше око по сата, вратим се у своју собу, ал' ггисам већ ни легао. Израчунао сам, да морам бар у четири сата поћи од куће, ако мислим да у пет стигмем до Вахове колебе, елем не имадох још пи три пуна сата времена. Међу тим за мало дође и поп Људевит, да види, нисам ли болестан, после оног махнитог јахања, и да види, јесам ли се пресвукао, јер сам дошао кући мокар као моча. Но мени беше све једно : прокиснути или не- прокиснути. Попа наваљиваше на ме, да одмах легнем у постељу, али ја се рашћеретах, па тако прође читав сат. Причао ми још подробно, шта му је говорио стари Мирза. Показало се из тога причања, да је Селим учинио просту лудост, али, као што говораше оду, пије знао на ино. Мишљаше, кад један пут уграби Хању, отац неће имати куда, него дати свој благослов, а ми: дати Хању. Изиде и то на видело, да се, после разговора са мном, не само донисивао с Хањом, него се и састао с њом и баш тада је и наговорио да одбегне. Девојчица ако и није била на чисто са последицаЈиа тога корака, оггарала му се инстинктивно из све снаге; али Селим је салеташе својим молбама и својом љубављу. Изнео јој уз то пред очи то бегство као прост прелаз у Хожеље. после кога би били спојени за увек и срећни. Уверио ју, да ће је носле сам одвести натраг к нама, али већ као своју вереницу, да ће мој отац на све присгати, и ја ћу морати пристати, а још више, да ћу се лако утешити Љољом Устжицком. Најзад заклињаше Хању, мољаше и нреклињаше. Говораше јој, да би он за њу жртвовао све, па и живот свој; да неће преживети растанка: да ће се утопити, убити или отровати. А за тим јој се баци пред поге и учиии толико, да је девојче на све пристало. Одмах удесише бегство и кренуше из месга. Хања се престрашила и сузама га нреклињаше, да се врати: али он не хтеде, јер, као што оцу говораше, заборавио беше онда на цео свет. Тако приповедаше попу Људевиту стари Мирза, а нриповедаше му можда и за то, да га увери, да, ако се и усудио Селим на тај луди корак, усудио се ипак у доброј намери. Имајући све то на уму, поп Људевит се не љућаше као отац. кога је разјарила пезахвалност Хањина. По мишљењу попа Људевита, Хања не беше незахвална, беше само заведена грешном, „светском" љубављу^ За то подели попа и мени

неколико моралиих поука о светским осећајима, али ја ни најмање не узимах за зло Хањи, што јој љубав беше светска, само бих живот свој дао за то, да буде друкчије управљена. Ирема Хањи осећах највеће милосрђе, а уз то ми беше већ тако срцу прирасла, да, кадбихје хтео откинути, морао бих зар срце раскинути. Замолих још попа, да се заузме за њу код оца и да му разјаени њен поступак тако исто, као што га је мени разјаснио, за тим се опростим с њом, јер хтедох да осганем сам. Кад изиде попа, скинем са зида ону славну, стару сабљу, коју ми отац дарова, и пиштоље, да нриредим све за јутрашњи сукоб. 0 том сукобу не имадох до јако ни каде, ни воље да размишљам. Хтедох да се бијем на живот и смрт: па то је све. Бејах уверен, да ме Селим неће преварити. Отарем пажљиво сабљу меком ватом, на широкој плавој оштрици не беше ни најмање шкрботине, и ако јој беше већ две стотине година, и ако се насекла, у своје време, шлемова и панцира и напила много крви шведске, татарске и турске. Златни натпис: „Исус, Марија!" блисташе јасно на њој; огледах оштрицу: танка беше као нит свилене лептирице; плави туркуси на балчаку као да се осмехују, као да моле руку да их ухвати и завитла. Кад сврших са сабљом, латих се пигатоља, јер не знађах, каково ће оружје Селим изабрати; натопим зејтином вату и платиене крпице за танад, па онда обадва пажљиво иабијем. Већ је свитало. Бегае трећи сат. Кад свргаих посао, бацим се на фотељу, па станем размишљати. И тако премишљајући о том догађају и о оном, што ми је ноп Људевит приповедао, све се боље уверавах, да сам свему, што се год догодило. и сам доста крив. Питах себе, јесам ли, као пгго треба, испунио туторске дужности, које ми повери стари Миколај и одговорих: не. Да ли мишљах само на Хању, не на себе ? одговорих: не! До кога ми је највише стало у тој целој ствари? Просто до мене самога. Па јога Хања, то умиљато, без обране створење, беше међу нама, као голубица у гнезду грабљивих нтица. Не могох угугаити у себи оне ужасно гадне помисли, да смо је ја и Селим кидали међу собом, као примамљив плен, а у тој борби, где је грабљивцима највигае стало до себе, највише трпљаше она, која најмање беше крива. Ето за који сат ћемо поделити за њу последњи мегдан. Гадне, тешке беху те мисли. Показало се, да цео тај нага племићски свет бегае сувигае суров за Хању. Мајке моје, на нбсрећу, не бегае одавна код куће, а ми