Стражилово

712

СТРАЖИЛОВО

ја светини тој, да ја располажем руком ћерке своје, а 11е глуи случај или детињска ћуд усијане главе. Ја знам, Кононе, да ти љубиш Кидипу и да већ одавна жудиш за њом, да буде твоја. Времену бих био оставио, да ускори вашу свезу; но сад ме баш гоне, да без зазора употребим своје очинско право. Силом тога права ево вас заручујем, а теби, мој Кононе, остављам, да одредиш дан, кад ћете се венчати." ЈГице се Кононово сво зажари. Промудавши неколико страсних речи у захвалу, зграби руку архонтову па је принесе на своје усне. За тим се са чудном поданошћу, које није у њ било ни у обраћају с Харидимом, обрне Кидипи. ћутећки и непомично стојало је девојче крај тучнога кипа, у малом палика споменику оном у улици крај нристаништа. Девојачке њене црте, иначе тако благе и љупке, сад су први пут одавале очигледну сличност са крутим, одрешитим лицем славнога јој прадеде, који је изгледао да непрестано заповеда и непрестано одриче. Но пре но што је Конон могао њојзи прословити и једну реч, као гром из ведра неба зачују се ове речи: „Аконтије, вајар из Миласе, моли узоритога архонта, да га пусти преда се." Кад је роб пријавио Аконтија, наједаред је оживила Кидипа; образи јој се зажарише, усне се расклопише а груди јој се сгадоше надимати, као да траже даха. Конон се чисто пренеразио, реч му застала у грлу, обе се руке стискоше у песницу. Но тек Харидим! Тај је узалуд гледао да свлада своје узбуђење; роба, који му је срамни тај глас донео, тако је погледао, као да је рад да га стрмоглавце натраг гурне преко прага. „Хоћеш ли га пустити преда се?" запита Конон, кад Харидим још никако не рече ни црно ни бело. „Хоћу. Баш сам рад да видим, докле ће делија тај терати свој безобразлук и шта ли ће навести, да својој занесењачкој комедији ијоле даде нека права. Протесилају, реци му да уђе !" Полак минута прође у запету чекању, док се Аконтије не указа на вратих. „Да сте ми здраво!" назове им он чисто клонулим гласом. Нико се не одзове. „Ја дођох," настави Аконтије, „да заиштем опроштење у архонта за дело, које ми је наложио сам бесмртни Јерот." Наједаред умукне. Сад је тек опазио љуткта бледа лица у оба мушкарца, који су га гледали као нардосани из заседе. У Конона га тај душмански поглед није изненадио; није њега Конон ни до сада баш лепо гледао. Но како ли се променило лице архонтово, које је иначе било тако мирно и господ-

ствено! Аконтије је са свим био спреман на то, да ће пасти у немилосг, да ће наићи чак на огорчење; да га пије на то навео Мелании, у опште се не би био ни усудио доћи у дом Харидимов, јер је нада његова при свему, што се збило, била на врло лабаву темељу; но душмански поглед, који га је из оштрих очију Харидимових чисто секао, превазилазио је и крајње, чега се сиромах Аконтије плашио. Конон, који је приметио његову збуњеност, уживао је, што му је супарник тако понижен. Што се несигурније осећао Аконтије, тим се пре могло претпоставити, да ће љутита једна реч Харидимова доста бити, да потисне младића натраг у границе потчињенога му положаја. Од своје ће воље Аконтије изјавити, да се каје, што је учинио ону лудорију, па да се одриче свака и најмањег права. Том је изјавом онда Харидим ослобођен те не мора са своје стране одбијати и одрицати, на бар сујеверни народ не ће имати разлога, да се озловољи и узбуди, а Конон је знао, како би ла;:о у те дане Афродитине славе, где толике хиљаде врве по улицама, и најмања зла воља могла дати повода озбиљним превратима. Одавна је већ у Милиту била, јака странка, која је час отвореније, час сакривеније опозицију терала против савета а нарочито против особе архонтове, а једаред је већ дошло било скоро до отворена конфликта — тада наиме, кад је била реч о избору посланствау Атину и Коринт. Конон, колико се иначе слабо натицати могао с Харидимом у дрзкавничком таленту, ипак је овде бистрије умео да провиди чудну ту ситуацију, јер је Харидим у неизмерноме свом поносу и самосвести својој презирао народ и сувише се мало обзирао на нротивничку струју. „Ја дођох," настави млади вајар, „ако је дична Кидипа вољна, да бесамртној богињи веру одржи..." „Да си ћутао!" прекине га у речи Харидим, који се дуже није могао да свлада. „Дошао си, да довршиш, што си у светилишту богињину започео. Но ја сам накан, тако те дочекати, како заслужујеш." За час се стиша па ућути. По неумољиву изразу лица му могло се очекивати, да ће још тога часа заповедити, да Аконтија ухапсе. Одиста су на пољу на дворишту мислили робови, да се цело то не ће добро свршити. Очекивали су сваки час буру па су слуктили, хоће ли их архонт позвати; но није било, како се они надали. Харидим се предомислио. Учинило му се, да достојанство своје крњи, кад ту ствар узима сувише озбиљно. После мале иочивке почне са свим друкчије. У придушену му се гласу огледало, како тобоже одбија заслепљеноме грешнику на младост па лако-иронично сажаљева јадника, који се усудио затражити иријатељство узвишенога дома