Стражилово

714

СТРАЖИЛОВО

Б р . 44

који је обешчастило твоје недело. На поље, проклетпиче! Иа да се Кидипа заветовала у свим храмовима овога града, ја бих порупшо, што је и онако већ ништаво. Кононе, отпрати вереницу своју до дворишта гинеконитиде! онде ме причекајте! Ја ћу се доиде побринути, да у будуће будемо поштеђени са таквим налепама." „Господару," рече Аконтије, побледивши, „преклињем те . . ." „Јеси чуо, одлази одавде!" викне разјарени архонт. „Остај здраво, Аконтије!" зачу се глас Кидипин. „Уздај се у Афродитину милост." Скоро ван себе изађе Аконтије на двориште. Погледи робова јасно су му казивали, да није остало тајна оно, што се десило у одаји архонтовој. Колебајући се међу клонулошћу и блаженством пође кроз пространи ходник. И ту је срео неколико слугу, који су га чудно гледали. Пред љима је морао поцрвенити. Тако је онда доспео у пропилејон, што је о неколико степена био виши од трговишта. „Ево га ! То је Аконтије, љубимац богињин! Благо њему! Даживи Аконтије!" орило се са свију страна. „Како ли ће се Конон жестити!" повиче суров глас плећатог неког радника. „Баш аферим! И право је, да пропадне тај, што презире народ!" промумла други један а јасан се смех заори по трговишту те повуче са собом и удаљеније, који нису знали, о чему је реч. Три до четир роба изашли су били с Аконтијем. Око њих се сад свет стао гурати па их увукоше у грају, а Аконтије је још једнако стојао међу предњим стубовима пропилејона, као да не схваћа, шта то тако чудно узбуђује те гомиле. Баш је хтео да се сиђе низа степене а оно се диже нова граја. Робови су били исприповедили, како Харидим одбија смелога просиоца. Светина стаде мрмљати, мумлати, гурати се, те је изгледало као кад се море стане комешати пред буру. „Стој!" повиче најпредњи, уједно и најдрзовитији. „Хоћеш ли зар и ти сам да допринесеш, да се погази заклетва те да град буде каштигован за ту опачину ? Изведи неву своју, Аконтије! Не бежи као кукавица! Архонт се мора покорити, где богиња заповеда." Не знајући шта да ради те бојажљиво гледајући у тишму опази Аконтије бледо, духовито лице младога Олора, који му се јављао храбрећи га. За тим види, како се Олор окренуо светини те јој стао нешто говорити. Вајар није могао ч}'ти, шта то млади Милићанин говори; али да његово живахно гестикулисање иште то исто, што су му довикивали из предњих редова, то је познао по дејству. Десет се до двадесет руку дигло, као да потврде глас народа

а за тих десет двадесет дођоше их и стотина. „Заклињемо се Кипридом, да ћемо брапити ираво и задану веру!" тако се орила заклетва, коју је Олор узбуђеној светини метнуо у уста, па све се даље напред гурали до дворане пропилејона. Није то била само лична оданост према Акоптију, што је навело младога Олора и присталице му на ту грајевиту демонстрацију, него политичка намера. Олор, још до скоро равнодушан према државним стварима, јер је живио пола за уживање а пола за знанствене студије, на ново је био посвећен у тежње оних незадовољника, који нису одобравали једнострано, свим новотаријама противно држање савета те гледали да мало обрну начела, но којима се у Милиту владало. За неколико је недеља Олор у тој странци заузео положај, какав је одговарао његовом личном уважењу и ванредној му одарености. Главни је захтев те странке био, да се савет у напредњачком смислу допуни двадесеторицом чланова, које би ваљало бирати из тако званих нових породица; но за тим битно да се измене и архонтско достојанство, које је мало по мало постајало наследно, јер је савет већ бацио био око на Конона, будућега зета архонтова, те да се тако избегне оно, пгго је бојажљивцима изгледало, да се не даје избећи, а тоје: тираника. Ништа дакле тој опозицијоној странци није могло тако добро доћи, као случај у храму Афродитину. Буде ли Аконтије зет Харидимов, то је онда властољубиви Конон уклоњен за свагда; а о томе, да ће можда Аконтије узети на себе улогу Кононову, није већ због тога могло бити ни речи, што он није био рођен у Милиту и није имао грађанског права. Према томе је захтевала политичка тактика, да се брани светиња. оне заклетве те да се Аконтијева нада потпомогне, а незадовољници су безобзирце послушали тај захтев. Нигда још нису тако од речи до речи узели исказ ијонисте, нигда још нису тако живо изнели иред очи опасност, коју је прорекао исказ, као овде у тишми на агори. Глас о држању Кидипину још је већма раздувао жеравицу. Имали су тако савезницу у сред окола непријатељскога. Са мало само смелости и вештине па је победа сигурно њихова. Ларма са трговишта продре и у дворе архонтове. Архонт се најпре зачуди шта је, но кад дознаде подробније, баш се ражљути. Остави Конона сама с Кидипом па изађе на пропилејои, којем се на најдољне степене народ већ попео. Аконтије се наслонио на најпредњи стуб па се замислио. Кад се указао господар, гомила мало устукне. Само се Аконтије није ни макао. „Шта сте ради ?" повиче архонт, кад се вика мало стишала.