Стражилово

706

Не бој се, земљо славе вечите, Стубови витки, стојте весело, Јер вама хита кита витеза, Која ће за вас крвцу пролити, Рад спаса вашег богу с' молити ! У братској слози много се може, Кунем се, браћо. Номози, боже ! (Укрштају мачеве.)

П Р 0 М Е Н А. Пред бедемима замка кнеза Андрије у Хуму. —■ Иоћ. ПОЈАВА ОСМА. Ј1ред великим вратима шета стражар. Долази Запиша. Завиша. Ниси опазио никаква знака? Стражар. Ништа. А и шта бих имао да опазим? Поћ већ дубока, а богме и хладна„ Ајш и време му је, јер је јесен у велико завладала. Завиша. ЈЈето је дошло и прошло, јесен издише, а код нас никакве нромене. Све је, што нам казује разлику, само то, што око зими гледа бео покривач а лети суро стење с једне и скоро пусто, зеленило с друге стране. Стражар. А кад слушам, да причају, како је некада овде било, заплакао бих се као мало дете. Завиша. Некада је и кнез Андрија био друкчији. Волео је весеље, буран живот, веселе ноћи. А лов је био — кажу — тако сјајан, да данас ни код краља нема такве светковине. Кад се крене збор витезова у сјајној опреми на бесним ждралима, па кад зајечи ловачки рог — ех, то беше живот! Стражар. Волео бих видети такав тренутак, ма се никад и не кренуо са том господом. А данас ти се скоро све већ и заборавило. Колико има, како се овим крајем није разлегао рог ловачки! А зверад ће ми једнога дана и уши одгристи. Е, ал' тако хоће наш господар, а онда мора бити и нама нраво. Завиша. Па онет господара воле сви у Хуму. Стражар. А ко би могао њега и мрзити? Он је истина строг али и правичан. Слабога иомаже. Кад пре оно долажаху војводе и жупани, да га питају, хоће ли примити неке људе, што проповедају нову веру, он им је — а то су баш чули многи •— рекао: „кад их гоне из других крајева српскеземље, пустите их, нека нађу уточишта у мом закриљу." Завиша. То беху Богомили. Он им не тражи ни пара нити каквих радова, јер што му овако одељеном треба, то узимље од оближњих жупа. — Мир, неко долази. ПОЈАВА ДЕВЕТА. Вдастољуб и нређашњи. Властољуб. Божја вам помоћ! Завиша. И теби увек!

Б Р. 44.

Властољуб. Пријатељ вашег кнеза честитог, Из града идем краља српскога, Са важним послом амо долазим. Завиша. Приступи ближе, брате незнани, У замак хајд'мо кнезу нашему. Властољуб. На овом месту — ишту посдови Са кнезом вашим да се састанем. Стражар. Идем, да јавим. Властољуб. Властољуб, реци, кнез му долази. Стражар оде. Завиша. Хај, тол'ко дана, па и годипа, Овуда како ретко пролази Весео путник послом путујућ! Нит' гости амо скоро дођоше, Да рујним вином, збором живахним Прекрате своје дуге часове. Песма се, тол'ко има времена, Веселог срца, браће безбрижне, Са овог крша није зачула, Самоћа ова све нас отуђи. Властољуб. Па је л' ти тешко тако млађаном Живота дане тако трајати? Не жели л' можда душа живахна Забаве друге, лепше радости, Весела лова, сложне дружине, Часа бурнијег, жића бујнијег? Завиша. Докле је јоште кнеза Андрије, Не ћу са овог крша слазити. А јунак жеље знаде обуздат'. Властољуб (у себи). У Хуму сви ће тако казати. Па опет мора сад још крочити, Јер кад га тако воле манито, Опасниј' биће, ако остане. ПОЈАВА ДЕСЕТА. Нр(1,ашм>п. Андрија, носећи у руци хлеб и со;за н.им момци са буктињама. Андрија (стане на врата). С несане ноћи будан стај'о сам, У дому своме да те дочекам. Властољуб. А с овим часом све се склонило, Некада што се криво чинило. Андрија. Нек тако буде, тамни заборав Дубином својом нека покрије, Нек баци превез преко прошлосги. Властољуб. Од краља гоњен теби долазим С једином кћерју, благом јединим. Примиш ли мене, она долази У пратњи бојне моје дружине. А кад се тамо вратим са тобом, Нек нема више оног страшила, С престола краљем што се назвало! Андрија. Знамењем таким радо почињем,

СТРАЖИЛОВО