Стражилово

1

730

СТРАЖИЛОВО

Б р . 45.

гарављен деран, на колених му чинијица па у њој нолако пере руке. Она га запита, где му је мајстор, а он јој руком покаже полаотворена врата. Нејера онда пође даље па уђе у пријатно намештену избу, где је Веј са својом шездесетгодишњом матером нешто мало вечерао. Кад се Нејера указала, скочи плећати делија, а стара се бака, мрмљајући нејасне речи, лагано повуче. ,,'Ги — Нејера?" промуца Веј, нашавши најзад речи. „Тако ти свију богова, шта тебе доведе амо?" „То ћеш чути," насмеши се она, пружајући му руку. „Јесмо ли сами?" „Видиш, да ми се мати уклонила. Не може да те позна па мисли, да се каква персиска краљевска ћерка забунила амо у ову пећину. Како се ти блисташ, Нејера! Да дивна ли златна одела! Ах, па да чудних погледа, Нејера! Реци, што ме тако гледаш, као да хоћеш срце из груди да ми ишчупаш? Проводиш ли шалу са мном или сад другојачије мислиш, но пре, кад си ме мрзила?" „Ја?" смејало се девојче. „Никад свог века нисам ја тебе мрзила — па ако сам ти просидбу одбила, то сам само за то урадила. што нисам марила ни за какву везу, која би ми ограничила слободу. Сад, Веје брате, друкчије мислим. Погле амо! Како ти се допадам ? Јесу ли ми усне још тако свеже и тако румене као лане ? Моји образи јесу ли јога тако једри? руке моје тако снежне? Шта велиш? Би ли волео, да пођем за тебе?" Ковач сав задрхће. Нејера му је дошла била са свим близу. Сад му метне обе руке на снажна нлећа па га сирински погледа. „Би ли волео?" запита још једаред. Требало је мало времена, док се радник уверио, да се Нејера не шали. Па онда паде на колена као ван себе, обгрли оберучке виту девојану па јој бурно, незграпно стане љубити боре одеће јој. Са горгеим задовољењем гледала је Нејера доле у њега. „Устани!" рече најзад. „Не би ли окусио, како се моје усне љубе?" Непомично је отрпила страсни нољубац, што је Веј, охрабрен тако, притиснуо на дивна јој уста. За тим, како је он — осмеливши се све већма њу притиснуо уза се, одгурне га наједаред. „Чекај!" рече живо. „Тако олако не ће Веј пожњети, за чим је месецима узалуд чезнуо. Чуј сад, гата од тебе игатем, ако озбиља хоћеш, да пођем за тебе!" „Говори, Нејера! Говори!" муцао је Веј, једва још нешто при себи. Она га узме за руку. Тако се меко и чаровно упили мали прстићи у квргасту песницу, да се Веј сав стресао.

„Е а ти чуј." рече она укратко: „Аконтије, вајар из Миласе, до дна душе ме је увредио. Никад још, од како људн иамте, није невино пријатељство награђено било са таквом незахвалношћу, никад није тако било злостављено. Не тражи од мене, да ти даље говорим. Морала бих поруменити, кад бих само и наговестила, шта се Аконтије усудио. На како сам гледала, да нађем заштитника и осветника, то сам се одмах сетила тебе па сам себи рекла, како је то било будаласто, што сам верност твоју и оданост тако из чисге ћуди девојачке презрела. Заклела сам се дакле, да ћу поћи за тебе, ако се узасмем надати, да ће твоја одважност по заслузи казнити обест Аконтијеву. Како ћеш то постићи, то ја не питам. Можемо се дабогме о том и иосаветовати, али ћеш најбоље ти сам морати измислити. Али мораш постићи, то тражим од тебе. Проклетника тога мораш унесрећити, мораш га осрамотити. Да, ако ништа боље не знаш, а ти гледај, како ћеш га смаћи са света — само ми набави одмазде за страшне увреде. Хоћеш ли, Веју — па уздаш ли се, да ћеш моћи урадити, што од тебе иштем?" Нод трепавицама радниковим засија и засева. Израз лица му постаде скоро као у риса. Стара његова мржња на Аконтија са обновљеном се жестином разгорела. Лукав осмех заошиљи му пгарока, похотна уста. Шапућући стаде зборити: „Заповедај само, слатка Нејера: твој те Веј слугаа. Да тебе добијем и проклетника оног даказним, ту се ничега не плагаим. Једно само признајем: гато могу лукавством постићи, то нерадо тражим од отворене силе." „Право имаш!" одврати Нејера. Она му онда шапне онако нешто, као што је дошанула била Конону на споменику у улици крај пристаништа. Веј се одмах загрејао. Појмио је, да је тај пут, ако предосторожно пође њиме, најсигурнији и најмање опасан: само поједииости није одобравао. Мисао је његова одмах с почетка одлетила до стаблика у Дидиму, где је у сред најдубље самоће шумске не далеко од светилишта лшвио чудан неки делија. Човек тај, од својих педесет година, по имену Финтија, био је нослужилац свештеника Аполонова, но је у тајној свези био са опасном неком руљом гусара са Лемна, који су на основу његових саопштаја пре две и по године несрећно покушали били, да се искрцају на обалу не далеко од Дидима те да украду благо из храма. Само је случајем осујећен био тај покушај; но од то су доба удвостручили пажњу тако, да је Финтија мало по мало све већма стао очајавати, е ће икада тим путем доћи до жуђенога блага. Са тим Финтијом, је Веј још од онда био познат,